У ноћи између 15. и 16. августа, на падинама Цера, српска војска је наишла на аустроугарску извидницу. Окршај који је уследио прерастао је у легендарну Церску битку. Захваљујући сјајним маневрима генерала Степе Степановића, била је то прва победа савезника над војском Централних сила.
Прибраношћу и луцидном логиком, од потпоручника у српско-турским ратовима, војсковође и генерала у Балканским, Степа Степановић постао је један од највећих јунака српске војне историје. Историчар Александар Животић, каже да је Степановић био несвакидашња личност.“Реч је о човеку који је био изузетно предан послу, о човеку кога није красила нека посебна комуникативност. Такође, о официру који је веома инсистирао на дисциплини, спровођењу прописа и апслоутном поштовању командне линије“, каже Животић.
На почетку Првог светског рата, као најстарији по рангу, Степа је постављен за заступника начелника штаба Војне команде. Водио је мобилизацију, а касније командовао Другом армијом која је имала значајну улогу.
„Друга армија је имала улогу маневарске групације која ће у пресудном моменту, када се буде јасно видео главни правац наступања аустроугарских снага, интервенисати да ли на дринском или великоморавском правцу“, објашњава Животић.
Генерал Степа Степановић увидео је значај Цера и заузео његове најбитније коте, што је осигурало прву победу српске војске над непријатељем у августу 1914. Србија је тим успехом привукла светску пажњу и стекла наклоност неутралних и савезничких земаља, а победа на Церу овековечена је и у композицији Марш на Дрину Станислава Биничког.“Оно што је карактеристично за Церску битку јесте исказана снага маневра, да се једном иницијативом и предузимањем смелог напада, та офанзива сломи и да се протера непријатељ“, каже Животић.
За заслуге у Церској бици, која је ушла у анале ратовања као ремек-дело војне вештине, генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе. До краја Првог светског рата, командовао је Другом армијом, која се истакла и у Колубраској бици, а посебно у пробоју Солунског фронта и избацивању Бугарске из рата.
Велике победе и признања нису утицали на Степину скромност. Кажу, био је такав од раног детињства. Степа Степановић је рођен 1856. године. У кућу у Кумодражу доселио се са породицом када је имао само пет година и ту је живео до поласка на Војну академију. Житељи Кумодража причали су да је и касније често долазио и обилазио породицу и пријатеље.
Историчар Саво Скоко овако описује Степановића:
„Иза увек озбиљног, па и натмуреног лица најомиљенијег српског војводе крило се широко људско срце, а иза претеране строгости, која је понекад личила на дрил, очинска брига за своје војнике, полуписмене српске сељаке; штедећи њихову крв, неретко се замерао својим претпостављеним старешинама и суседима.“
Савременици истичу да су његова висока интелигенција, оштроумље и брзина са којом је доносио судбоносне одлуке и диктирао борбене заповести изазивали дивљење код његових непосредних сарадника; да парадни дочеци и испраћаји са музиком и банкетима за њега нису постојали ни онда када је био на врхунцу славе.
То најбоље потврђују Степановићеве речи упућене дописнику Пресбироа Врховне команде, који је поводом Церске битке хтео да напише његову биографију за савезничку штампу:
„Немате шта да пишете. Све што се урадило – урадили су официри и војници моје армије. Они су највише допринели да непријатељ буде побеђен и да се земља ослободи. Када баш хоћете нешто да пишете за француске и енглеске новине, ето, то напишите.“
Војвода Степа Степановић, један од највећих војсковођа из Првог светског рата, последње године живота провео је скромно као пензионер у Чачку, у коме је и преминуо 27. априла 1929. године.