Код убице из Високе код Ариља попустиле кочнице самоконтроле, слажу се гости емисије Око. Импулс за злочин најчешће настаје у неохрабрујућем окружењу, најчешће сиромаштву.
Јабуковац, Валика Иванча, сада и Висока. Села у Србији уз чије помињање се увек сетимо масовних убистава и тешког злочина. Није необично, кажу стручњаци, да је бруталних убистава сада више него пре. Попустиле су кочнице самоконтроле, слажу се гости емисије Око. Уз неохрабрујуће окружење, најчешће сиромаштво, у појединцима превагне импулс који их натера на злочин попут јучерашњег у Високој.
Код убице из Високе код Ариља попустиле кочнице самоконтроле, слажу се гости емисије Око. Импулс за злочин најчешће настаје у неохрабрујућем окружењу, најчешће сиромаштву.
Јабуковац, Валика Иванча, сада и Висока. Села у Србији уз чије помињање се увек сетимо масовних убистава и тешког злочина. Није необично, кажу стручњаци, да је бруталних убистава сада више него пре. Попустиле су кочнице самоконтроле, слажу се гости емисије Око. Уз неохрабрујуће окружење, најчешће сиромаштво, у појединцима превагне импулс који их натера на злочин попут јучерашњег у Високој.
Припремила Драгана Игњић
Златко Николић, криминолог, каже да импулсивност убице из Високе, која се кретала од доброг комшије до кавгаџије у кафани, говори о њему као типу личности.
„Он никако није успео да нађе себе. Нешто је промакло у његовом развоју и сазревању“, објашњава Николић.
Мотиви оваквих злочина, нарочито када убица пресуди и себи, готово никада не буду до краја расветљени. Ипак, слажу се стручњаци, што више детаља о неком злочину знамо, веће су шансе да свако будуће жариште репознамо на време
Милан Милић, психијатар, претпоставља да је у породици убице било сличног понашања.
„Сва та незадовољства која је он иначе контролисао трезан, када алкохол наступи на сцену и преузме контролу над њим онда настаје проблем“, истиче Милић.
Страх од психијатра, али и осуде окружења ако се том лекару јавите за помоћ и даље су изражени у Србији. Они који се лече, међутим као убица из Високе, по изласку из болнице, по правилу су препуштени себи и породици.
Милан Милић указује на важну улогу породице, рођака и комшија.
„Ако не постоји нека врста позорности на такве људе и нека врста реаговања, нико неће хтети да се замера, људи чак ни не смеју. Чак се и укућани устежу да пријаве или буду доследни у том спровођењу некакве терапије, надзора контроле да не би после трпели последице од тог пацијента“, објашњава Милић.
Иако се не очекује да било ко од комшија или пријатеља глуми психијатре, или да полицији пријављује свакога чије му понашање изгледа сумњиво, нека врста одговорности околине се подразумева. То углавном значи нетолеранцију насиља, и агресивног понашања и у својој породици, али и у најближем окружењу.