111. GODINA OD SMRTI JANKA VESELINOVIĆA

Janko_Veselinovic
Danas se navršava 111. godina od upokojenja velikana Srpske književnosti Janka Veselinovića. Književno delo Janka Veselinovića nadišlo je Regionalni okvir Mačve, Šapca i Tamnave. Njegovi romani i pripovetke su temelj kulturnog identiteta celokupnog Srpskog naroda.

JANKO VESELINOVIĆ (Crnobarski Salaš, 13.05.1862 — Glogovac, 26.06.1905)
Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.
Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece — tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac — Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom.
Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života.
Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga „Zijak“, jer je stalno „zijao“, uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.
Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati „posebnim pedagoškim sredstvima“ u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.
Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da „zabludelog sina“ vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.
Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.
Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i — iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.
U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.
U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.
Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.
Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.
Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog „radikalisanja“, premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, „stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru — u kome nije puštao pera iz ruku — probavio je do polovine decembra, kada je pušten“. U zatvoru je napisao dve pripovetke – Siroče i Zakletva.
Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika — Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.
O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.
Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima — naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.
Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao „za dušu“ sa poznatim Cicvarićima u kafani „Devet direka“, ili kod „Kuma — Ane“, mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.
U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.
Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.
Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.
U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta.
Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer „ukida slobodu štampe i zavodi lični režim“. Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.
Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.
Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.
Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča „posve ništavna“ i čudio se smelosti mladih ljudi „koji pišu katkad take gluposti“.
„Ubi me prosto kao maljem“ — pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.
Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrđenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana, dva započeta romana i dva pozorišna komada. Svoje radove je objavljivao u velikom broju listova i časopisa.
Prema podacima njegovih biografa, Janko je objavio sledeće pripovetke: Na prelu, Odbegla, Sve zbog dukata, Kod samrtnika, Mali Stojan, Kumova kletva (Šabački glasnik), 1886; Samrtna čaša (Kalendar Njiva), Čini, Roditelji, Braća, Momče (Otadžbina), 1887; Seljanka (Otađbina), Ljubav (Stražilovo), Preslava, Luda Velinka, Siroče, Zakletva (Šabački glasnik), 1888; Devojče (Kolo), 1889; Posle kiše sunce (Otadžbina), Krle, Bela vrana (Učitelj), Rvač (Srpske novine), Smetenjak (Bosanska vila), 1890; Kmet Ilija, Surep (Preodnica), Mali pevač (Kalendar Nemanja), Ašikov grob (Srpske novine), Pionir (Učitelj), 1891; Strelac (Kalendar Godišnjak), Caja (Učitelj), 1892; Jogunica (Učitelj), Adamsko koleno (Glasnik za zabavu i nauku), 1893; Kako je postao kajišarluk (Zvezda), Idiot (Učitelj), 1894; Slepi deda (Pobratim), Tuđi sluga, Suđenica, Božji sluga (Delo), Nedelja (Vesnik srpske crkve), Čudan čovek, Hristos se rodi, Hristos voskrese (Dnevni list), Muškobanja, Divljak (Učitelj), Jevtina posla (Vojislavljeva spomenica), 1895; Radni dan (Zora), Stari kov, Pionir, Kućanik, Beležnik jednog učitelja, Nekrolog Ivanu Filipoviću (Učitelj), Čedo ljubavi (Delo), Nemirni duh (Bosanska vila), 1896; Domaći sud (Kalendar Srbobran), Ratar (Bosanska vila), Siguran lek (Učitelj), 1897; Zavet (Kalendar Srbobran), Probisvet (Poljoprivredni kalendar), Lopov (Iskra), Nametljivac, Nad popom pop, Otac i sinovi (Bosanska vila), Dedine priče, Krsni znak, Domuz — arabe (Zorica), Serdar i vladika (Zvezda), Megdan (Delo), Ciganče (Zora), 1898; Čiča Boško (Kalendar Srbobran), Sveta voda (Kalendar Golub), Svekrva, Žetva (Zvezda), 1899; Jadac (Kalendar Zvezda), Pop i delija (Kalendar Srbobran), Baća (Brankovo kolo), Bože pomozi, Siročići, More, Bez primorja (Zvezda), 1900; Pod krovinjarom (Trgovinski glasnik), Proroci posle Hrista (Kolo), 1901; Punica, Neprilika (Kolo), Tuk na luk, Otac, Ženskonja (Dnevnik), Čiča Gavrilova tragedija (Letopis matice srpske), Luda (Delo), 1902; Junačko srce (Delo), Čiča Damnjan (Lovac), Mudrac, Šegrt Mita (Ustavna Srbija), 1903; Živančić, Jadan čovek, Prve laste (Delo), Kokan (Dnevni list), Komordžija (Beogradske novine), Čudno pobratimstvo, Rajko od Ljubovije (Pravda), Dućandžija (Trgovinski glasnik), 1904; Svoja krv (Bosanska vila), 1905.
Za Jankova života, štampane su sledeće zbirke njegovih pripovedaka: Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1886; Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1889; Slike iz učiteljskog života (Učitelj), 1890; Poljsko cveće, Knjižara Valožić, Beograd, 1890. i 1891; Pripovetke, izdanje Andrije Slavuja u Šapcu, 1892; Od srca srcu, izdanje Steve Kereševića u Velikom Bečkereku, 1893; Adamsko koleno, izdanje Valožića u Beogradu, 1893; Božja reč, izdanje braće Popović u Novom Sadu, 1893; Rajske duše, Knjižara Valožić, Beograd, 1894; Zeleni vajati, izdanje Valožić, Beograd, 1894; Stari poznanici, izdanje Knjižare Đoke Anastasijevića, Beograd, 1896; Slike iz seoskog života II, Srpska književna zadruga, 1899, Za Janka Beograd, 1899; Male priče, Beograd, 1902; Male priče II, Beograd, 1902.
U svojim pripovetkama, Janko je slikao svoju Mačvu, u kojoj je rođen i koju je strasno zavoleo još u detinjstvu, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene selu i seljacima, čiji život želi da prikaže što autentičnije i izvornije, ali i da idealizuje seoske patrijarhalne odnose, sklad i harmoniju porodične zadruge. Samo mali broj njegovih pripovedaka se bavi gradskim motivima.
Kad je prešao sa službom u Beograd, često se nalazio u velikoj oskudici, jer je živeo neurednim boemskim životom. Zbog toga je znao pisati po naruđbini, na brzinu, zbog honorara, posvećujući veću pažnju kvantitetu nego kvalitetu. poslednjih godina života, verovatno i zbog bolesti, pisanje mu je gubilo zanimljivost i svežinu. Prirodni talenat, koji nije posebno nadgrađivao, niti ga je pratila odgovarajuća naobrazba, sve više je bio razjedan neurednim; i stalnom borbom za životnu egzistenciju.
U našoj književnosti, Janko će ostati zapamćen, pre svega, po poznatom romanu Hajduk Stanko, koji će se pojaviti pred čitaocima u prvoj polovini 1896. godine, u izdanju Knjižare Đoke Anastasijevića u Beogradu. U njemu Janko, na sebi svojstven način, opisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka u svom zavičaju – Mačvi. Punu afirmaciju Hajduk Stanko je doživeo posle Drugog svetskog rata i predstavlja jedno od najčitanijih dela u našoj književnosti. Samo do 1963. godine, doživeo je 24 izdanja i prevođen je na brojne strane jezike.
Zajedno sa Ilijom Stanojevićem, u leto 1895. godine, Janko je napisao pozorišni komad Potera. Ceo komad je protkan narodnim melosom, folklorom i opisom brojnih narodnih običaja. Pozorišna premijera održana je u Beogradu, u septembru 1895. godine, a muziku je komponovao Davorin Jenko. Preko 150 puta Potera je stavljana na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu i pozorišta u unutrašnjosti.
Nadalje, zajedno sa Dragomirom Brzakom, koji se prevashodno bavio dramskom tehnikom, Janko je, 1891. godine, napisao i drugi pozorišni komad — Đido. Premijera je, uz muzičku obradu Davorina Jenka, održana 6. juna 1892. godine. Mada mu kritika u početku nije bila naklonjena, Đido je sticao sve veću popularnost i ubrzo postao najomiljeniji komad ondašnjeg pozorišnog repertoara. Sam Janko je učestvovao i u dramskim probama komada i u probama hora, plašeći se da se ne izgubi štošta od zamišljene autentičnosti. Do oktobra 1895. godine Đido je, samo u Beogradu, doživeo tridesetak izvođenja, donoseći autorima značajne prihode. Đido je preživeo svoje autore i dugo posle njihove smrti bio prikazivan u zemlji i inostranstvu.
Dva Jankova romana ostala su nedovršena: Junak naših dana i Borci.
Politički roman Junak naših dana, Janko je počeo da objavljuje u Delu, 1897. godine. Zatim je nastalo šestogodišnje ćutanje, da bi novi nastavci ugledali svetlost dana 1903. godine, takođe u „Delu“. Iz nepoznatih razloga, roman nikad nije završen. Kritika tvrdi da je ovo najslabije Jankovo delo.
Tri poglavlja autobiografskog romana Borci, Janko je objavio u Kolu, 1889. godine. Naredne, 1890, Kolo je objavilo još jedno poglavlje ovog romana i na tome se stalo.
Poslednjih godina života, posebno od oktobra 1904. godine, Janko je sve češće poboljevao i sve manje izlazio. U svom stanu preko puta „Kolarca“, sve više se družio sa posteljom i brojnim prijateljima koji su ga obilazili. Božićne praznike, početkom 1905. godine, proveo je u svojoj Mačvi i svome Glogovcu, a Uskršnje — kod sestara u Nišu, gde je počeo naglo oticati i malaksavati. Po povratku u Beograd, konačno je savladan i prikovan za postelju. Krajem maja, otputovao je u Glogovac, opraštajući se na pristaništu i od Beograda i od svojih prijatelja.
Umro je u roditeljskoj kući u Glogovcu, 27. juna 1905. godine, u ranim jutarnjim časovima. Na sahranu, u njegovu Mačvu, došli su brojni prijatelji, među njima i Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa… Imao je 43 godine.

Branko Šašić