ЕУ, повратак у будућност

Evropska komisija
Често се у медијима може прочитати како је ЕУ најсавршенији од свих несавршених облика политичких интеграција, једнако онако као што је парламентарна демократија најбоља од свих несавршених форми политичке владавине, или капитализам са социјалним лицем најбољи од свих несавршених економских система.

Такве квалификације полазе од представе да у реалном свету и нема ничег другог осим несавршеног, те се свака res publica, илити јавна ствар, у суштини своди на градацију несавршенства. Како се на тој листи несавршеног котира ЕУ ових дана?
Глобална финансијска криза 2008, претећи крах медитеранских економија, британска опструкција заједничких институција, у последње време и економска казнена експедиција на руску привреду – све су то елементи који ових дана подгревају јавне дебате о будућности европског пројекта.
Аустријски дневни лист Ди Пресе, уз подршку аустријског националног Министарства за спољне послове и европске интеграције, објавио је посебан додатак на осам страна посвећен Европској унији – где је, шта је и куда плови европски брод.
Министарство је „само пружило финансијску подршку“, док су сви текстови специјалног додатка о ЕУ „настали у независном раду редакције“.
Ови цитати нису наведени због сумње у независност новинарске професије, они су, напротив, ту да би скренули пажњу на значај извора: У тим текстовима Европска унија, без директног пропагандног улепшавања, открива како реално види саму себе сада и кроз неколико алтернативних сценарија у будућности.
Сценарио 1: ЕУ као федерација
Европска унија се креће трасом развоја ка некој врсти лабаве федералне творевине. Много тога говори у прилог претпоставке да се од увођења заједничке валуте, Унија корак по корак приближава федералном облику политичке организације.
Истина, заједнички Устав је за сада торпедован, али Унији је јасно да се на дуги рок не може имати јединство валуте, без заједничке финансијске и економске политике, а да вам се Евроленд не претвари у Дизниленд.
Заједничка валута, али без јединствене контроле над националним економијама и није могла да заврши другачије него финансијском и дужником кризом, сматрају заговорници те теорије.
Пре две године Немци су (министар ЦДУ – Шојбле) тражили фискалну унију и предлагали да се место европског комесара за евро подигне на ниво заједничког европског финансијског министра.
Та идеја није прошла, али и без тога, без потреса и у тишини, Унија корак по корак преузима контролу над буџетским грешницима и апокрифним верницима растућег јавног дуга. Такозвани систем закона „sixpack“, на снази од децембра 2011, развио се као својеврсни аларм-систем за рано откривање националних манипулација државног буџета.
Хтели ми то или не – а према подацима Евробарометра од прошлог пролећа тек две петине грађана подржава такав развој – Унија се претвара у федерацију.
Сценарио 2: Сједињене Европске Државе
Поред федералног, то је још један пузајући сценарио могућег развоја Европске уније.
Аргументи унутар тог сценарија су: Америка је мобилна у условима кризе, зато што је држава, а не скуп хетерогених група грађана, које већ на прве знаке тешкоћа беже у ексклузивне, делом екстравагантне националне историје.
Многи познати европски политичари су повремено заговарали такав развој на европском континенту. Винстон Черчил је одмах после Другог светског рата предлагао тако нешто, читав низ проевропских идеалиста је био за државу Европу; средином деведесетих година је немачки канцелар Кол, на адреналину немачког уједињења, давао такве изјаве (од којих се после дистанцирао).
Нема сумње да би такав развој ишао директно против воље већине европских грађана који, како се видело из првог сценарија, имају проблема и да сваре лабави федерални концепт.
Али, можда непопуларност те идеје неће на крају ни одлучивати о њеној реализацији. Могуће да такав развој и не буде планиран, већ узме властиту динамику, ону која је стављена у погон када се прешло на заједничку валуту и кад су унутрашње границе постале ирелевантне.
Било би довољно да се Европски савет (шефови држава и влада националних чланица заједно са ресорним министрима) прогласи Горњим домом Европског парламента, при чему би досадашњи Европски парламент склизнуо у улогу Доњег парламентарног дома. Таква идеја је пре неколико година курсирала унутар групе националних аустријских парламентараца.
Дводомни европски паламент гурнуо би Европску комисију у први план, ослободио руке извршној власти и на тај начин поставио темље тихе еволуције у „Сједињене Европске Државе“.
Сценарио 3: Европа региона
Ако се једна идеја консеквентно развија на наднационалној платформи, онда се раније или касније дође до логичног питања – а чему онда још уопште служе националне државе, оно што се у политичкој теорији зове концепт „nation state“?
Визија „Европске републике“ нашла је израз у истоименом политичком манифесту из маја прошле године, иза којег стоје аустријски књижевник Роберт Менасе и немачки политиколог Улрике Герот.
Концепт „Европске републике“ је врло популаран код доброг дела социјалдемократских и конзервативних европских парламентараца (али само у „Доњем дому“!), као и међу регионалним политичарима.
Логика је јасна – у таквој Европи, Каталонија се не би отцепљивала од Шпаније, зато што би де факто већ била „отцепљена“, иако би де јуре била део матице. Србија кроз своје везе с Републиком Српском или Косовом на неки начин већ живи у том сценарију европских региона у коме ништа није фиксно, већ се увек изнова договара и регулише на линији економских и културних интереса.
Аргументи у корист таквог сценарија на европском нивоу не звуче лоше: ЕУ се већ неко време бави проблемима са којима се не би успешно носила ни једна национална држава у ова глобална времена. Клима, валута, енергија, развој – све су то проблеми који захтевају наднационалну ручицу.
Америка више никоме не може бити пример, она је стари европски пројекат, замишљен и остварен од европских имиграната – сада радити још један такав у Европи, двеста година после, нема никаквог смисла, сматрају Менасе и Геротова.
У њиховом манифесту, који је писан у свечаном тону Марксовог Комунистичког манифеста или Бетовенове Оде радости, предвиђа се подела надлежности између Брисела и региона ЕУ, при чему се националне владе премошћавају као део проводника под кратким спојем.
Такав развој није федерација, ни лабава ни било каква друга, већ република: Федерација ставља нагласак на идеју државотворности, република на изворне представе старогрчке демократије полиса, или римске идеје „јавних послова“, res publica.
Сценарио 4: Разградња заједничке европске куће
Четврта могућност полази од тога да нити један од претходних сценарија није у будућности релевантан, да је европска идеја налетела на санту леда и сад тоне с достојанством Титаника.
Такве апокалиптичне верзије посебно добијају замах – по принципу ината – кроз изјаве бриселских политичара и европских парламентараца „да ЕУ нема алтернативу“.
Историја је, као што је опште познато, пуна пропалих утопија које нису имале алтернативу – у конкретном случају алтернатива би била пустити да све до сада постигнуто, од евра, преко Шенгена до Лисабона пропадне.
Ко заговара такво решење? Најпре европски десничари, које, како се ових дана може прочитати у медијима немачког говорног подручја, „финансира Москва“, љута због санкција – Москва помаже француски Национални фронт, или Алтернативу за Немачку у којој седе универзитетски професори економије који су љути на евро.
Друго, подршка таквом сценарију долази и из крила оне политичке и друштвене теорије која вуче корене из песимистичког концепта Франкфуртске школе, односно западног марксизма Адорновог типа, који полази од тога да у свакој политици и култури лежи клица отуђења појединца.
Али није чак ни проблем у томе које су то снаге које „растурају Европу“, кад се као њен највећи непријатељ може показати актуелна динамика развоја: Економски рат с Русијом; политички ислам у Европи и његове блиске везе с тероризмом, што у перспективи угрожава пропусне границе; или на пример оно што је књижевник Слободан Селенић називао „политичарењем“ (типа: „резолуција“ против Шешеља) а не вођењем политике.
Сценарио 5: Европа Севера и Југа
Такав расплет се не спомиње као посебан сценарио европске будућности, али се може извући из контекста.
Слабим економијама (познатим из ироничног акронима PIGS – Португалија, Италија, Грчка, Шпанија) „могло би се допустити да напусте еврозону“, чиме би се формирали „северни евро“ и „јужни евро“ различите вредности.
Могло би, али не би било паметно и не би донело много, аргументује се у више текстова специјалног додатка о ЕУ у аустријском дневном листу Ди Пресе. Кад би „Југ“ испао из валутног система „Севера“, онда би „Север“ остао да седи на стотинама милијарди отворених потраживања, без шансе да поврати новац и тржишта.
Оно што је јасно је да сценарији 4 и 5 ни у једном облику не би ишли без тешких економских, финансијских и друштвених потреса, остављајући европске културе у расулу, хаосу, потенцијално сиромаштву.
Из преовлађујућег тона свих текстова додатка о ЕУ, јасно је да би самој Унији највише одговарао сценарио 3, онај са хуманистички заразном дозом позитивне утопије.