Mačvanin u Rusiji: Rekli su mi da nisam normalan…

Milosav Bojičić iz sela Dublje kod Bogatića, uspešan je student završne godine klasične harmonike na ruskom Belgorodskom institutu kulture i umetnosti.
Njegove studije u Rusiji finansiraju roditelji isključivo od poljoprivrede, a preko raspusta im i Milosav pomaže u poljskim radovima.

Rad u polju ili štali Milosavu ne padaju teško, jer kako kaže, zna za šta radi.

Tako je svake godine, za vreme letnjeg raspusta, kada iz Rusije dođe u rodnu Mačvu, odakle je krenuo u svet da ostvari dečački san.

Svestan da se od ovog školuje, teške poslove obavlja sa lakoćom, a onda se prepušta svom zadovoljstvu, koje ga istinski čini srećnim.

„Ništa drugo mene toliko ne može da zadovolji i opusti. Kad sam umoran i kad radim ovde sa roditeljima ceo dan na njivi, i kada sam „mrtav umoran“ i nemam više snage, ja uđem u kuću, uzmem harmoniku, i nećete verovati, ja sam posle petnaest minuta nov čovek“, priča Milosav.

Sa koferom punim nagrada i priznanja, i znanjem svega nekoliko reči ruskog, 2013. godine uputio se na prijemni u Ukrajinu. Po izbijanju nemira u Lugansku, prebacio se u Belgorod, gde je školovanje nastavio sa svim desetkama. Učio je od svetskih muzičara, sa nekima čak i svirao, ali je zadržao skormnost koju je iz rodnog Dublja poneo u svet.

„Moji drugari kada su čuli koliko sam ja platio ovu harmoniku, inače ona je kupljena 2009. godine u Italiji i plaćena osam hiljada evra, rekli su mi da nisam noramalan, jer sam za taj novac mogao da kupim odličan auto. Međutim, meni to nije bitno“, objašnjava Milosav.

Da bi obezbedili studije u inostranstvu, njegovi roditelji godišnje tove i prodaje 30 junadi. Ali, kako kažu, znaju za šta rade.

„Novca treba dosta. Teško je. Ali moramo. To su njegove želje i to se mora izdržati“, kaže otac Mile.

Međutim, u početku je sve bilo drugačije, naročito kada je Milosav sa sedam godina uzeo harmoniku u ruke.

„Kada je rekao da će da svira harmoniku, mi smo mislili da će bit narodna muzika jer se to u Srbiji voli. Međutim, on je izabrao klasičnu. Ali iznad svega, želeli smo da se školuje“, priča majka Milena.

I školovao se. Korak po korak, uz veliko odricanje.

„Jednom sam računao da sam tokom jedne školske godine sa harmonikom proveo pet hiljada sati“, priča Milosav.

Sada se vraća u Rusiju, da završi započeto. Master studije namerava da upiše u Austriji, kako bi preko muzike spojio istok i zapad, ali i pokazao da ruke mogu da sviraju i rade, podjednako lepo i lako, ako postoji cilj.