ŽIVOT PRIČA PRIČE: Kako je jedan skok promenio čitav život Marku Stojanoviću

Sremska Mitrovica – Da samo jedan trenutak moze promeniti čitav život na žalost saznao je Marko Stojanović iz Mačvanske Mitrovice, njemu je upravo jedan trenutak, jedan nesmotreni skok u reku leta 2007. promenio život iz korena. Od tada on je krenuo težim i mnogo trnovitijim putem.

Marko sada ima 26. godina, a te za njega kobne 2007. zbog nezgodnog skoka u vodu zadobio je povredu šestog vratnog pršljena i nagnječenje kičmene moždine, što bi značilo totalnu oduzetost ekstremiteta.
Prvi put kada je čuo dijagnozu Marko kaže da nije bio svestan šta ga je snašlo, u početku je mislio da je to trenutno stanje i da će se vrlo brzo oporaviti, ali kako je vreme odmicalo surova istina bivala mu je sve očiglednija.

“Na početku nisam baš bio siguran šta znači ova povreda, čak jedno vreme sam mislio da će to kratko trajati i da će sve posle biti normalno, ali ubrzo nakon toga sam saznao da to nije tako i da postoji velika šansa da nikada više neću hodati, neću koristiti ruke, da je život koji sam imao do tada samo stvar prošlosti”, započinje svoju tužnu priču Marko.

Sedam meseci proveo je on u bolnici, od vrata na niže nije imao osećaj u telu, morali su da ga hrane, da rade sve za njega. Međutim tračak svetlosti se pojavio, Marko dobro reaguje na vežbe i polako počinje da se oporavlja, do dana današnjeg taj ta borbra za oporavak traje i ne vidi joj se kraj, ali velike bitke ovaj mladi momak je već izvojevao.

Najteži trenutk posle nesreće bio je kada je trebalo da počne da koristi kolica. Bilo je tu dosta ubeđivanja, da bi Marko to na kraju prihvatio.
“Jednostavno taj period se poklopio sa početkom nove školske godine i meni, tada kao Šesnaestogodišnjaku je bilo izuzetno teško sa shvatim i prihvatim da se u školu ne vraćam kao svi drugi. Na sreću zahvaljujući mojim roditeljima, pre svega majci koja je bila i u bolnici stalno sa mnom, pa sestrama i na kraju načelniku odeljenja na kojem sam ležao, prevazišao sam i tu prepreku i na kraju prihvatio kolica”, priča Marko.

Život je tekao dalje i Marko je jednostavno u jednom trenutku shvatio da mora i on nastaviti dalje, da nesreća koja jeste promenila njegov život i zauvek ga obeležila, nije zaustavila vreme, pa je tako odlučio da da svoj maksimum i nastavi da se bori.

Marko objašnjava da je na početku morao da uči da drži čašu, kašiku, da je svaki pomak i najmanji za njega bila jedna osvojena bitka, a nakon nebrojeno mnogo sati vežbanja, muke, suze i znoja, napravljen je i prvi korak. On nije bio veći od nekoliko santimetra, ali za njega i njegovu porodicu bio je kilometarski.

Nakon nekog vremena odlučuje i da nastavi sa svojim školovanjem, vanredno je završio srednju, a potom i Visoku školu. Naravno za njega to nije bilo ni malo lako, njegovo kretanje, pa i u kolicima je u velikoj meri ograničeno, ali u školi su mu izlazili u susret koliko su mogli, pa je tako nastava održavana na prvim spratovima, kao i ispiti kako bi Marko mogao da sve to isprati.

Pričajući o nesreći, dijagnozi, rehabilitaciji i svemu što je Marko od nesreće doživeo, stiče se utisak da se on jednostavno sa svim tim pomirio i da je prihvatio nov život, ali ono što ga i dalje boli, a što se moglo osetiti u njegovom glasu jeste čijenica sa su ga mnogi napustili, na žalost jako mali broj prijatelja je ostao uz njega posle svega. To je nešto o čemu on ne želi puno da priča.

Da nisu sve bolne tačke u ovoj priči, da upornost, istrajnost, hrabrost i želja za usspehom ipak imaju veliku moć je pokazuje činjenica da je Marko već četiri godine zaposlen u jednoj firmi u Sremskoj Mitrovici na mestu menadžera nabavke. Naravno ni to nije teklo od početka glatko, na samom startu put do posla je predstavljao problem, jer su roditelji bili primorani da ga kada je lepo vreme, guraju u kolicima preko mosta, odnosno voze autom kada je loše vreme. Tek nakon nekog vremena tadašnji zamenik gradonačelnika Sremske Mitrovice Tomislav Janković obezbeđuje Marku jedan električni skuter koji mu je od tada nezamenljiv i od velike pomoći i što se tiče odlaska na posao, ali i što se tiče neke samostalnosti i slobode koju je Marko na taj način dobio.

Vežbe su ga pretežno daleko odvele, i sada on vežba svaki dan, nekada jednom dnevno, a nekada i više puta. Zahvaljujući njima i upornosti njegovoj i njegove porodice koja ga je gurala nared i bila mu konstantna podrška od početne dijagnoze po kojoj Marko neće moći da pokreće ekstremitete, on je došao do toga da može da koristi ruke, a pomalo i šeta, pretežno uz pomoć šetalice. On takođe može da vozi i specijalno za njega dizajniran tricikli.

Na žalost i dalje dosta toga on ne može da uradi sam, pre svega sam i još uvek ne može da se obuče, ni u jednu prodavnicu u Mačvanskoj Mitrovici ne može da uđe, u poštu, pekaru, ništa lakše nije mu ni u gradu, gde ima i dodatni problem, a to je parkiranje na stazi za pešake, ali ovaj pre svega hrabri mladić ne odustaje ni od borbe ni od života.

“Čovek nikada ne zna ta nosi sutra, na koju stranu i na koji put će ga život odvesti, ali ono što čovek može i mora jeste da bude snažan, uporan, da veruje u sebe i u svoj uspeh, jer jedino tako od života može da dobije maksimum”, optimističan je Marko.
izvor:ozon.rs