Хероји Битке за Кошаре

Пре 18 година снаге ОВК, албанске војске и НАТО-а напале су рејон карауле Кошаре на југословенско-албанској граници. Напад је био силовит, изненадио је Војску Југославије, ОВК је заузела караулу, али није успела дубље да продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада. Војска Југославије имала је 108 погинулих, а ОВК више од 200.
Око 1.500 припадника ОВК уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на фронту ширине неколико километара рано ујутро 9. априла 1999. године.
До 9. априла НАТО није гађао Кошаре, али јесте друге положаје на југословенско-албанској граници. Карула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана.
У том тренутку на фронту је било нешто више од 100 припадника граничних јединица Војске Југославије. Због жестоких напада из ваздуха, али и диверзија ОВК већа помоћ није могла одмах да стигне.
Процена војног врха била је да ће копнени напад највероватније кренути из Македоније где се већ налазило око 16.000 војника НАТО-а, а претпоставке да ће главни напад ићи преко Кошара није било.
Тај део територије био је у зони одговорности 125. моторизоване бригаде која је реорганизовала своје јединице, борила се са терористима ОВК у Метохији и стално била на удару НАТО-а, тако да од почетка рата до 9. априла није успела да се у потпуности припреми за заустављање напада на Кошарама.
Другог дана битке, ОВК је заузела караулу Кошаре што су објавили светски медији. Међутим, то није било велики успех јер је сама караула окружена брдима и веома неповољна за одбрану.
Сам објекат био је врло луксузан за војне прилике и направљен је у време ЈНА, на месту добро видљивом из Албаније, како би се демонстрирао висок стандард социјалистичке Југославије.
После пада карауле, стигло је појачање од више стотина припадника Војске Југославије из пешадијских и специјалних јединица, тако да је линија фронта стабилизована 19. априла и није било већих померања до краја рата.
Прислушкивањем радио веза Војска Југославије је установила да су артиљерију и минобацаче, веома прецизно наводили људи који су говорили италијански и француски. Извиђачи су на непријатељским униформама виђали италијанске, француске, турске, британске и ознаке Армије БиХ са љиљанима.
На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у сменама, док за ВЈ није било одмора.
Велика концентрација снага на Кошарама коштала је ОВК напуштања многих положаја, јер је утврђено да су много делови границе са албанске стране били готово без икакве одбране.
Војска Југославије није могла да концентрише веће снаге због 24-часовног присуства НАТО авијације, али и веома неприступачног терена. Осим пешадијског наоружања ВЈ је користила минобацаче и хаубице свих калибара, као и лансере ракета „Огањ“ и „Оркан“.
Командни кадар ВЈ је и поред изненадног напада врло брзо разрадио одбрану фронта, јер су то били школовани официри. Већина војника је била већ по годину дана у униформи и били су добро увежбани за борбу на фронту.
Све то, па и свест да уколико падне линија фронта на Кошарама, крећу много озбиљнији сукоби са ОВК и НАТО, са неизвесним крајем, држало је морал на високом нивоу.
Са друге стране и поред велике стручне помоћи НАТО официра, ОВК је до тада нападала војску и полицију из заседа, није имала озбиљнију војну обуку за фронтално ратовање – што се и видело током целе битке.
У нападе се укључила и албанска војска, прво артиљеријом, а затим и са десетак тенкова, али то није битније утицало на морал ОВК.
Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу дубине један метар и бранила сваки положај до последњег тренутка- што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.
Занимљиво је и да је југословенске стране границе терен био тешко проходан и за људе, али је ВЈ успела да у једном тренутку у борбу на фронту убаци два тенка Т-55.
Њихово појављивање није имало реалан значај, али је изазвао панику и страх у редовима ОВК.
Циљ нападача, ОВК, НАТО-а и албанске војске био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност НАТО авијације.
Агресор је успео да заузме свега територију СРЈ четири километра у ширину и у дубину пар стотина до хиљаду метара.
Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара. Повлачење је за разлику од других делова Косова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.
ИЗВОР:
РТС
Текст је настао на основу сведочења учесника Битке за Кошаре у емисији „Дозволите…“ 2014. и 2016. године.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>