Три године након катастрофе на свероистоку Јапана више од 276.000 људи још увек не живи у својим домовима, јер је обновљено само неколико процената уништених стамбених објеката, а живот још увек није могућ у појединим деловима префектуре Фукушима због опасности од радијације.
Навршава се три године од трагедије у североисточном Јапану када је након разорног земљотреса снаге девет степени Рихтерове скале гигантски цунами запљуснуо обале највећег јапанског острва Хоншу одневши животе око 19 и по хиљада људи и проузроковавши несрећу у нуклеарној централи „Фукушима 1.“Три године након катастрофе 276.000 људи још увек живи у објектима за привремени смештај и код својих рођака, од чега су више од 100.000, сматра се, људи који су са свог огњишта избегли због опасности од радијације која се излила из тешко оштећене нуклеарне централе „Фукушима 1“.
Ток и темпо обнове у пострадалим областима
У протекле три године обављен је огроман посао на рашчишћавању, спаљивању и трајном одлагању рушевина, обновљена су саобраћајна мрежа и друга инфраструктура, те поново пуштене у рад многе фабрике.
Развијено је и више кибернетских решења за испомоћ људству које ради на праћењу и санирању разорених реактора у центарли „Фукушима 1“ као што су потпуно аутоматизовани камиони дизалице, роботи који могу да раде у условима екстремно високе радијације и кибернетска одела која хидраулички подупиру зглобове и мишиће и тако оном ко их носи дају надљудску снагу.
Немали посао урађен је и на развијању нових хемијских метода за деконтаминацију земљишта, те успостављени шири и поузданији системи за контролу исправности хране, степена контаминације земљишта, воде и ваздуха.Међутим, преостају три велика проблема која захтевају дугогодишњи рад. То су масовна изградња стамбених зграда за смештај расељеног становништва, уклањање унштених нуклеарних реактора и горива из централе у Фукушими и изградња бункера за дугорочно складиштење нуклеарног отпада.
Најновија истраживања јавног мњења у настрадалим подручјима показују да само два процента анкетираних осећа да обнова тече брже него што су очекивали, док 18 одсто сматра да она иде онолико брзо колико је то могуће. Насупрот томе чак 80 одсто испитаника тврде да немају осећај да је остварен напредак или да имају утисак да обнова иде спорије него што су очекивали.
Можда више од овог израза субјективних осећања становника који показују знаке психофизичког замора за локалне власти је поражавајућа чињеница да просечно око 43 одсто људи у подручјима које је опустошио цунами не намерава да настави да ту живи иако је земљиште за изградњу нових стамбених зграда за њихове потребе обезбеђено, а водовод и струја доведени до гражевинских парцела.
Ти људи су изразили жељу да продају куће и станове који ће им бити додељени кад буду изграђени и да се преселе другде због опасности од неког будућег цунамија, због тога што не желе да их околина подсећа на трагедију коју су преживели или зато што немају поверења у то да ће живот у обновљеном насељу бити у потпуности враћен у нормалу. Већина локалних управа у настрадалим подручјима упркос томе не жели да смањи размере пројекта изградње јер би израда новог плана и добијање нових дозвола додатно одложило почетак обнове насеља.
Власти тврде и да ће, када је у питању трајни смештај становништва из пострадалих области, наредне три године бити од виталног значаја. До сада, време је утрошено на припреме за изградњу као што су рашчићавање рушевина, консолидација земљишта које је цунами учинио растреситим, крчење шума на брдима изнад обале и откуп земљишта на тим, од цунамија сигурнијим, локацијама. Зато је у најтеже погођеним префектурама Мијаги и Ивате изграђено само два, односно осам процената од предвиђеног броја стамбених објеката које финансира држава.
Део стручњака и медија у Јапану изражава забринутост да ће велики инфраструтурни пројекти за потребе летње олимпијаде која ће бити одржана 2020. године у Токију оптеретити државни буџет и знатно успорити обнову настрадалих подручја на североситоку земље.