Пре сто година започела је евакуација српске војске са албанске обале на грчко острво Крф. Повлачење које је у Србији почело 15. октобра 1915. године завршило се 18. јануара 1916. Последњи српски војници евакуисани су са албанске обале 18. априла. Албанска голгота је један од најтрагичнијих периода српске историје. Не зна се ни данас тачан број страдалих српских војника и цивила.
Све је почело великом немачко-аустроугарском офанзивом. Почетком октобра 1915. године удружене снаге немачке и аустроугарске војске кренуле су у напад на Србију. Централним силама убрзо се придружила и Бугарска, која је још од Другог балканског рата чекала тренутак да се обрачуна са Србијом. Краљевину, која је у том тренутку имала око 4.500.000 становника напале су армија од скоро 800.000 војника. Српска војска је имала дупло мање војника, непријатељ је био надмоћнији и у наоружању, у топовима је тај однос износио три према један у корист непријатељских снага.
Са севера и запада надирале су удружене аустроугарско-немачке трупе, са истока су нападали Бугари. Отпор који је пружила малобројна српска војска није могао да заустави напредовање непријатеља. Британске и француске снаге кренуле су из Солуна како би пружиле помоћ српској војсци. Влада и Врховна команда одучиле су да крену у повлачење ка југу. Идеја је била да се уз борбу повлаче и да тако дају колико-толико времена савезницима да напредују. Међутим, недовољне савезничке снаге нису могле да пробију редове бугарске војска, која је већ заузела већи део Македоније.
Врховна команда наредила је опште повлачење. Влада и регент отишли су из Ниша, краљ и Врховна команда напустили су Крагујевац. Иде се из Краљева, Прокупља, Рашке и Косовске Митровице. У страху од непријатељског терора, са војском се повлаче и бројне избеглице, бежанија како су их тада звали. Злочини у Мачви 1914. године сувише су били свежи.
Колона, коју је чинило између 300.000 до 400.000 људи пролазила је кроз блатњаве путеве јужне Србије и Косова и Метохије. Био је новембар, киша је непрестано падала и бивало је јако хладно. На Косову је завладала глад. Није било довољно хране за тако велики број људи. Оно мало хране што се нашло у косовским градовима албански трговци су продавали по баснословним ценама.
Покушаји да се савладају Бугари и пробије пут преко Качаника ка Скопљу и Солуну, нису успели. Српска војска је опкољена са свих страна. Војводе и генерали су закључили да је војска у тако лошем стању да офанзива не би дала никакве резултате и да би водила у катастрофални пораз. Одлучено је да нема предаје, настављено је повлачење. Једини пут водио је преко тешко проходних црногорских и албанских планина.
Многи су напуштали домовину, сматрали су да је заклетва коју су дали краљу и отаџбини престала да буде обавезујућа. Не постоје прецизни подаци колико је српских војника тада напустило јединице. У историјским изворима се спомиње да је један коњички пук код Призрена у току ноћи остао без половине свог људства. Дезертере су непријатељски војници хватали и масовно интернирали у логоре. Ипак, већина српских војника, остала је верна краљу и отаџбини.
Српска војска и избеглице повлачили су се у три правца. Први су из Призрена кренули ка Скадру. Преко Љум Куле и села Пуке до Скадра повлачили су се регент Александар, краљ Петар, Влада и Врховна команда. Тим правцем су се повлачили и војници Нових области. То је био најкраћи, али и најтежи пут који је водио преко тешко проходних албанских планина. Пут је био дугачак 115 км и регент Александар га је са гардом прешао за само два и по дана, српској влади је требало четири док је официрима Врховне команде који су пратили носиљку старога војводе Путника за прелазак пута било потребно 11 дана.
Осим глади, снега и огромне хладноће, војници који су пролазили овим путем били су изложени и нападима албанских племена. На хиљаде и хиљаде њих остало је заувек да лежи у албанским планинама. Умирали су од глади, исцрпљености, смрзавања или су били убијени у неком од напада Албанаца.
Тачан број умрлих српских војника и цивила у повлачењу кроз Србију, Црну Гору и Албанију никада нећемо знати. У извештају који је министар војни генерал Божидар Терзић послао премијеру владе Краљевине Србије Николи Пашићу наводи се да је у повлачењу страдало 243.877 српских војника. Тај податак је изведен из бројног стања српске војске на почетку велике офанзиве и броја српске војске која је стигла на Крф. Оно што се никада неће знати је број српских војника који су напустили српску војску током повлачења. С обзиром да је велики број дезертера ухапшен и одведен у логоре где су масовно умирали, и они се могу водити као жртве Албанске голготе.
Други правац повлачења, био је знатно дужи. Он је водио од Пећи, преко Рожаја или планине Жљеб, до Андријевице, Подгорице па даље до Скадра. Овим путем се повлачила Прва, Друга и Трећа армија као и трупе Одбране Београда. Пут од око 300 километара српски војници и избеглице прешли су пешице у трајању од 19 до 30 дана. Са српским војницима и избеглицама, овим путем повлачили су се углавном и представници савезничких цивилних и војних мисија. Највећи број Срба умро је од исцрпљености и глади. Планина Чакор остала је упамћена као планина смрти и страдања. Температура се кретала до минис двадесет, снег је био дубок и до два метра, а нигде склоништа, нигде хране.
Трећи правац повлачења је можда и правац највећег страдања и умирања. Тим путем повлачили су се српски регрути, аустроугарски заробљеници и војници Тимочке војске. Од око 33.000 српских регрута колико их је кренуло из Србије, албанску Голготу је преживело само четири хиљаде ових младића. Претпоставља се да су остали умрли на путу током повлачења. Неки су и дезертирали. Војска је кренули из Призрена ка Љуми и даље кроз албанске планине ка Дебру и Струги. Првобитни план је био да се поред Охридског језера пробију до Грчке и Солуна. Пошто су Бугари заузели Стругу, регрути, војници и аустроугарски заробљеници су наставили повлачење преко Елбасана, Тиране и Драча до Валоне. Они су први евакуисани на Крф и због врло лошег здравственог стања у коме су били, масовно су умирали и на острву Видо. Били су то дечаци старости од 17 до 19 година, регрути који нису прошли праву војничку обуку и који су поведени како би једног дана попунили редове већ ослабљене српске војске.
За све време повлачења, српски војници су очекивали да ће спас пронаћи када дођу до албанске обале, када изађу на море. Надали су се да ће наићи на савезничке бродове и пуне магацине хране. Ситуација је била сасвим другачија. Албанска лука Свети Јован Медовски била је плитка за упловљавање великих транспортних бродова, а непијатељ је био сувише близу. Сваки други брод који је упловио у ову најсевернију албанску луку био је потопљен. Аустроугарским хидроавионима из Котора до Медове било је потребно само пола сата, подморница је стизала за сат времена. То је угрожавало масовну евакуацију али и транспорт преко потребне хране.
Умирање српске војске и цивила наставило се у Скадру, Медови и у Љешу. Изнемогли и гладни умирали су на скадарским улицама, у војничким логорима који су подизани у околини града. Умирали су на пешчаној плажи Светог Јована Медовског где су данима чекали савезничке бродове.
Влада и регент су свакодневно заседали у згради скадарске општине и заједно са савезницима покушавали да нађу спас и спрече пропаст српске војске. Првобитно је била идеја да се српска војска реорганизује на обалама Албаније. Италијани су се плашили да ће то угрозити њихове стратешке циљеве и интересе који су се везивали за Драч, а посебно за Валону коју су окупирали још 1914. године. Размишљало се и о Тунису и северу Африке који је био под контролом Француске. Прве евакуације су кренуле. Најболеснији српски војници су почетком јануара 1916. године бродовима из медовске луке превезени у Бизерту. На крају је донета одлука да српска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Драч и Валона изабрани су за главне луке евакуације.
Аустроугарске трупе, које су половином јануара освојиле Црну Гору, напредовале су ка Албанији и Скадру. Српска војска и савезници морали су да се евакуишу из Скадра, Љеша и Медове. Почиње ново повлачење, нових 250 километара пешачења, ново масовно умирање српских цивила и војске.
Киша је почетком јануара 1916. године непрекидно падала у Албанији. Излиле су се реке и подручје које је иначе мочварно постало је непроходно. Блато и глиб били су на све стране. Не зна се колико се српских војника удавило у рекама које су им пресецале пут, колико их је остало заглибљено у блату, колико је умрло од исцрпљености прелазећи последње километре. Неки су на острво Крф евекусиани из Драча, неки су спас нашли на бродовима који су кренули на Крф из Валоне. Иза њих, у Србији, Црној Гори и Албанији остали су лешеви српских војника и цивила, жртава једног од најтрагичнијих периода српске историје – Албанске голготе.
Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Филм су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.
Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.
ИЗВОР:
РТС