На данашњи дан пре 25 годинa, Црвена звезда је засијала најсјајнијом светлошћу од свог настанка. Тог 29. маја 1991, немогуће је постало могуће, машту је заменила стварност, снови су постали опипљиви, материјализовани у виду пехара који се напокон нашао у витринама Звездиног музеја.
Тих неколико секунди колико је Дарку Панчеву требало да постави лопту на пенал и шутне, били су читава вечност. Седео сам на клупи када ми је пришао Драган Џајић, спустио главу у крило и затворио очи. Рекао сам му да за неколико секунди можемо постати прваци Европе, на шта се он брецнуо и рекао ми: ‘Ћути, Љупко, ћути’. Када сам видео да се мрежа затресла скочио сам, и прво чега се после тога сећам је подијум на коме смо сви ми били са пехаром. Од толиког стреса и нервозе нисам имао снаге да се радујем, осећао сам се као издуван балон и тек доста касније постао сам свестан успеха који смо направили“, каже за сајт клуба Љупко Петровић, један од најзаслужнијих твораца највећег успеха у историји српског фудбала.
А када се погледа са ове, двадесет и пет године далеке дистанце, јасно је да је тако морало бити.
