Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju Svetog Simeona Mirotočivog, čije je svetovno ime pre nego što se zamonašio bilo Stefan Nemanja. Takođe istog dana padaju i Bele poklade.
PRAVOSLAVNO VEROVANJE: Ako se kuća ne osvešta, porodicu nema ko da zaštiti od mračnih sila
Osnivač srpske srpske vladarske loze – dinastije Nemanjića, umro je na današnji dan 1200. godine. Rođen je u okolini današnje Podgorice 1114. godine, a vladao je istočnim srpskim zemljama. Uspevši da proširi državu, borio se protiv bogumila i smatra se jednim od rodonačelnika srpske pravoslavne crkve. Srpski narod ga poštuje jer je – kako je svojevremeno rekao episkop Atanasije Rakita – fizički i duhovni koren srpskog naroda.
Godine 1196, četiri leta pre upokojenja, odrekao se prestola u korist svog srednjeg sina Stefana, budućeg prvog kralja srpske države. Već sutradan se zamonašio i otišao u manastir Vatoped na Svetoj gori. Upokojio se u srpskom manastiru Hilandaru, koji je podigao zajedno sa svojim sinom Rastkom, monahom Savom, kog srpski narod slavi kao svog najvećeg prosvetitelja Svetog Savu.
Sava je njegove mošti preneo 1208. u Rašku, da bi nad njima izmirio stariju braću, budućeg kralja Stefana Prvovenčanog, i najstarijeg Vukana, koji su se borili za vlast. Mošti su mu položene u manastiru Studenica, njegovoj zadužbini, ali njegov lik prikazan je Pretpostavlja se da nema srpske crkve u kojoj nije prikazan njegov lik, a posvećena mu je i kapela u rezidenciji srpskog patrijarha u Beogradu.
U ckvenom kalendaru 26. fabruara osim što je Sveti Simeon Mirotočivi obeležava se i kao Bele poklade, koje su duboko ukorenjene u našoj tradiciji.
Kod Srba one se obeležavaju pred početak svakog velikog posta, pa su tako danas Bele poklade – zadnji dan kada se jede mrsna hrana!
Već sutradan, u ponedeljak počinje Uskršnji post i vernici će se u narednih šest nedelja uzdržavati od hrane, pića, ali i loših misli i dela. Koreni poklada su paganski i vezani su za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Ipak, običaje je vremenom prihvatila hrišćanska crkva i prilagodila ih.
Prema narodnim običajima, poklade su praznik koji uvek za ručak treba da okupi sve članove porodice. Trpeza Belih poklada, treba da bude ispunjena jelima koja se spremaju od jaja, sira i drugih mlečnih prerađevina. Stari kažu da se na današnji dan pozivaju i siromašni susedi i prijatelji jer svi treba da se „omrse“ tokom zajedničkog obreda i složno i u veselju uđu u post koji će trajati do Uskrsa. Takođe, poklade su vreme kada mlađi članovi porodice treba da „vode glavnu reč“ – zbijaju se šale, organizuju se igranke i svi se zabavljaju.
U nekim krajevima Srbije i danas se zadržao običaj maskiranja tokom poklada – mladići i devojke pod maskama i uz mnogo graje idu od kuće do kuće i zbijaju razne pošalice na opšte veselje ukućana i svih prisutnih. Nakon toga, domaćin treba da „mačkare“ časti – jelom, pićem ili nekom drugom sitnicom.
Bele poklade su najsvečanije i najrasprotranjenije poklade u toku godine. Dobile su naziv po Beloj nedelji, a zovu se još i Velike poklade, Završne poklade, Sirne poklade… Poznate su i kao Proštene poklade – Proćke, jer se na ovaj dan opraštaju svađe i uvrede. Smatra se da u period velikog posta treba ući bez greha i neraščišćenih računa.
U nekim srpskim selima Bele poklade su vreme kada zetovi obavezno moraju da obiđu tasta, taštu, kuma, starojka i traže „proćku“ tj. oproštaj da mogu časno da započnu post. Kada uđu u kuću, oni treba da pozdrave tasta i kažu: „Oprosti dedo“, a tast da odgovori: „Neka ti je prosto sinko“.
U seoskim krajevima pokladni dan obavezno se završava velikom vatrom na glavnom trgu oko koje se okupljaju svi, pa uz šalu i dobro raspoloženje, teraju strah i zajedno ulaze u novi dan.