Srbija je poslednja zemlja u Evropi po količini ribe koju pojedemo. Zvanično, svega 2,4 kilograma (nezvanično četiri kilograma), dok u razvijenim državama ljudi jedu 14,5 kilograma godišnje.
Paradoksalno, uzgoj ribe u ribnjacima je poslednjih godina jedan od najprofitabilnijih poslova u Srbiji, gde se na uložen jedan zarađuje još jedan dinar, a ekspanzija ovog biznisa tek se očekuje.
„Prema podacima kojima raspolažemo, u Srbiji se godišnje pojede oko 32 miliona kilograma ribe, a domaći izlov i proizvodnja obezbeđuju po slobodnoj proceni oko 12 miliona kilograma. Tako nam nedostaje gotovo 20 miliona kilograma ribe, što znači da uvozimo blizu 65 odsto – kaže profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu Zoran Marković.
U Srbiji je trenutno pod toplovodnim šaranskim ribnjacima oko 11.000 hektara, a pod hladnovodnim pastrmskim ribnjacima 12 do 15 hektara. Šaranski ribnjaci proizvedu godišnje između četiri i pet miliona kilograma konzumnog šarana, a pastrmski oko dva miliona kilograma konzumne kalifornijske pastrmke.
„Da bi Srbija mogla sama da zadovolji sadašnje veoma male potrebe za ribom, trebalo bi da četiri puta poveća površinu pod ribnjacima, za ta postoje odgovarajući klimatski i zemljišni uslovi. Prema nekim drugima autorima, Srbija se nalazi na gotovo idealnom geografskom položaju za gajenje slatkovodne ribe, koju još imaju samo Kina i Izrael. Nalazimo se na 40 stepeni geografske širine, sa identičnom klimom kao Peking, gde se proizvodi najviše šarana na svetu i u njegovoj okolini postoje na hiljade najuređenijih šaranskih ribnjaka“, navodi autor teksta Branislav Gulan.
Dodaje da je ovaj posao izuzetno isplativ u kojem se uloženi novac vraća u roku od oko četiri godine. Prema sadašnjim uslovima potrebno je uložiti najmanje 5.000 evra za izgradnju jednog hektara toplovodnog šaranskog ribnjaka, a za hladnovodni pastrmski potrebno je najmanje 7.000 evra za jedan ar ribnjaka.