Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave praznik Očevi ili Oci, posvećen tatama i njihovoj deci i jedan je od najlepših porodičnih praznika.
Oci ili Očevi je srpski praznik koji se slavi prvu nedelju pred Božić. Toga dana, isto kao i na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se dreše – „odvezuju“ poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinjci su porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica.
Deca porane ujutru i vezuju maramom ili kanapom očeve, i ne puštaju ih sve dok ne dobiju slatkiše i poklone. Očevi deci daruju poklone kako bi tokom cele godine sreća i blagostnje vladalo u porodici.
Porodične praznike treba ispoštovati jer oni ukazuju na važnost porodice. Obeležavanje ovog praznika simboliše se jačanje porodice, sloge u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini jednu porodicu u kojoj vlada mir i sloga.
Evo kako su Detinjci, Materice i Oci proslavljani početkom 20.veka u Beogradu: „Božićno slavlje je nagoveštavao niz praznika koji su mu prethodili. Detinci, Materice i Oci su bili slavljeni u okviru porodice, ali su se kućne dogodovštine sa „vezivanjem“ prepričavale po kafanama i na ženskim sedeljkama. Na Detince roditelji „vezuju“ svoju decu parčetom kanapa, a potom se deca „dreše“ poklonima.Vriska mlađe dece u bežanju pred roditeljima je obaveštavala kad se i kod koga počinjalo. Naravno, obično bi otac dao neku paru da se majci kupi poklon.
Poneko dete bi uštedelo nešto od kusura iz prodavnica, pa bi kupilo simboličan poklon. Važno je bilo pokazati pažnju. Deca bez roditelja koja su se sama starala o sebi, a takvih nije bilo malo na Dorćolu, uvek su „slučajno“ prolazila pored kuća onih supružnika koji nisu imali dece. Često su oni baš te nedelje izlazili „poslom“ na ulicu, praveći se da ne haju za decu oko njih. Iznenada bi im se u rukama našli komadi kanapa i počela bi trka po ulici,uz neviđenu ciku i vrisku. Najčešće bi najmlađi koji ne mogu još dovoljno brzo da pobegnu prvi bili uhvaćeni i „vezani“. Pošto nisu imali čime da se „otkupe“, poklone su dobijali ako svečano izjave da su dobri bili cele godine.
Materice su bile već ozbiljniji praznik. Tad deca vezuju svoju majku, ali znaju da zaređaju i po rodbini i komšiluku, i vezuju sve na koje naiđu. U kući Bogdanovića (poznata ribarska porodica) ni kućna pomoćnica, Slovakinja Julka, nije bila pošteđena. Izabarana deca iz doma ali i poneko drugo siroto dete bili bi odvedeni u dvor da „vezuju kranjicu“ i prime poklone.
Njeno veličanstvo kraljica Marija Karađorđević je bila veoma aktivna u proslavi ovog praznika. Sledeći njen primer i najuglednije beogradske dame su bile žustre članice dobrotvornih društava, najviše „Kola srpskih sestara“, kojima je glavni praznik bio materice jer su tada delile poklone siromašnoj deci. Na Očeve su se „drešili“ očevi, ali bez javnog „vezivanja“, to je bilo samo u krugu porodice. I opet su se delili pokloni i pomoć sirotinji. Bogati ljudi su toga dana davali izdašne javne poklone, jer je i to bio način iskazivanja prestiža u društvu. Kupili bi novu i lepu odeću za nekoliko desetina mališana, podelili to deci i obavezno se fotografisali. Te su slike objavljivane po novinama, „kao primer za ugled drugima“.
Kurir