Sprska prestonica ju je zaboravila…
Mnogo je onih koji su u prošlosti zadužili Beograd često darujući prestonici i njenim građanima sve što su imali. Ipak, kako po veličini “poklona”, tako i po stepenu zaboravljenosti, niko nije tako zaboravljen kao Persida Milenković.
Zapravo, Persida uopšte nije bila Beograđanka. Rođena je 3. marta 1857. godine u Šapcu, u činovničkoj porodici Nikodija Ćirića. Tek nakon što je otac dobio službu u ministarstvu građevina Persida je stigla u Beograd i za ovaj grad ostala sudbinski vezana čak i nakon smrti
Mlada udovica
O mladosti ove žene ne zna se mnogo. Izvesno je da se udala jako mlada jer je do 25. godine već bila udovica. Iz tog prvog braka ostao joj je sin Vojislav, ali nažalost i on je ubrzo preminuo, pa je Persida ostala sama.
Po drugi put se udala 1883. godine za beogradskog trgovca, rentijera i dobrotvora Ristu Milenkovića. Bilo joj je 26 godina i bila je spremna da ponovo pokuša da potraži sreću.
Rista je bio veoma bogat čovek. Širom prestonice imao je kući i lokale koje je iznajmljivao. On i Persida imali su skladan brak i kraj njega je ona počela da se bavi dobrotvornim radom. Pomagala je siromašne đake, darivala škole, obilazila sirotišta… Sa suprugom je podigla zgradu osnovne škole u Ulici Kraljice Natalije u kojoj je danas Matematička gimnazija, kao i zgradu u Zmaj Jovinoj ulici broj 5. Beogradskog univerziteta.
Beograđani su je upamtili kao visoku, uspravnu i ponositu gospođu koja je čak i u poznim godinama uvek bila doterana.
Nakon što je po drugi put ostala udovica, bez dece i ponovo sama, Persida se potpuno posvetila pomaganju drugima.
Dama koja brine o beogradskoj sirotinji
O privatnom životu Perside Ćirić Milenković mnogo više su poznata njena dobra dela. Ova žena zaslužna je za podizanje manastira Vavedenje 1935. godine, a koji se nalazi na Senjaku.
Prema legendi Persida je iz noći u noć sanjala isti san. U njemu, neki glas govorio joj je da tu treba da podigne crkvu na mestu “gde se Senjak spušta u Topčiderski park”. Osim ovoga, sagradila je i crkvu na Torlaku.
Persida je mnogo učinila i na polju ženskog obrazovanja i emancipacije. Podigla je Žensku učiteljsku školu kao i osnovnu školu i vežbaonicu.
U Tabanovačkoj ulici na Autokomandi, 1939. izgradila dom za sirotinju. Kažu, bila je to zgrada sa 16 higijenskih stanova koje su mogli da koriste najsiromašniji Beograđani. Pored toga, dala je novac da se tu podigne i sirotište za nezbrinutu decu.
Već u godinama, Persida je u maju 1937. sačinila testament kojim se pobrinula da njeno veliko bogatstvo ostane onima kojima je najpotrebnije. Osnovala je zadužbinu “Fond Perse R. Milenković“, a većinu objekata koje je posedovala darovala je humanitarnim organizacijama i obrazovnim institucijama – Crvenom krstu, Kolu srpskih sestara, Beogradskom univerzitetu… Pobrinula se i za manastir Vavedenje ostavivši u banci štednu knjižicu sa 100.000 dinara, ali uz napomenu da se može koristiti samo kamata i to isključivo za popravku hrama.
Osim ovoga, čak i predmete iz svoje kuće namenila je siromašnima. Nažalost, većina je stradala u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata.
Tihi kraj
Gospođa Persida živela je u kući u Knez Mihailovoj ulici broj 8. Nažalost, ovo zdanje je tokom bombardovanja 6. aprila 1941. potpuno sravnjeno sa zemljom.
Persa Milenković umirla je usred Drugog svetskog rata, 8. februara 1943. u svojoj vili na Topčiderskom brdu u kojoj je živela nakon rušenja kuće u centru. Bilo joj je 85 godina.
Ispunjena joj je poslednja želja da bude sahranjena u svojoj zadužbini, u crkvi manastira Vavedenje. Poznata još za života kao velika zadužbinarka, ispraćena je na večni počinak uz prisustvo crkvenih velikodostojnika, ali najvećih državnih zvaničnika okupirane zemlje – ministra prosvete Velibora Jonića i predsednika vlade generala Milana Nedića.
Nedaleko od manastira koji je podigla, danas se nalazi ulica Perside Milenković. Osim ovoga, u prestonici malo je drugih pomena ove znamenite Beograđanke i velike srpske dobrotvorke. Kao i mnoge druge, pokrio ju je zaborav…
(Istorijskizabavnik.rs)