Аргентина – Немачка 0:1. Сјајан тим је, напослетку, победио сјајног играча. Делом је то било јер су Немци били организованији, прибранији, очигледно и издржљивији. Делом је то било јер тај сјајан играч вечерас није био на нивоу на коме је морао да буде, без обзира на објективне потешкоће са којима се суочавао. Титула Немачке се чини као логична последица свега виђеног у Бразилу у претходних месец дана. Die Mannschaft је више него ико заслужио да уреже своје име поред осталих шампиона у малахнитску базу најпознатијег трофеја у свету спорта.
Рећи како нека репрезентација заслужује да освоји Светско првенство једноставно није праведно. Фифа има 209 чланова, више него Уједињене нације, а само њих осам су били довољно умешни и срећни у једном тренутку својих фудбалских стремљења да се домогну самог врха.
Међутим, Немачка је освојила Мундијал и то се чини изузетно праведним. Након два полуфинала и пораза у финалу Светског првенства 2002. године, уз још једно полуфинале и финале на Европским првенствима у истом периоду, чинило се као да им судбина дугује.
Они су пре 14 година, решени да стану на крај понижењима на интернационалној сцени, потпуно реаорганизовали систем рада са младима. Немилосрдно су крали методе од Шпанаца, Холанђана, па чак и од истих ових Јужноамериканаца. Вечерас су то наплатили.
Чак су и знаци (ако верујете у такве ствари) били на њиховој страни. Пехар је на терен, заједно са капитеном бивших шампиона Карлесом Пујолом, изнела Жизел Бундшен, најплаћенији модел света, иначе пореклом Немица. Са трибина стадиона „Жорналиста Марио Фиљо“ види се легендарна статуа Христа Спаситеља. Уметник који је одговоран за њену позу (раширене руке, као да покушава да обргли цео Рио де Жанеиро) се звао Карлос Освалд. Бразилац је рођен у Фиренци, али му име (Oswald, наводно скраћено од Oschwald) открива немачко порекло.
Ово је, једноставно, морало да буде њихово вече. У једном тренутку све им се поклопило, па им ни проклетство Маракане, која има навику да руши фаворите, није могло ништа.
Све је, дакле, вукло на воденицу направљену у Немачкој. Једино што је евентуално могло да заустави овај тим био је неки ванземаљски, индивидуални таленат. Аргентина има баш таквог, али он вечерас није био близу горње границе својих могућности.
Постоје они тренуци утакмица које игра Лионел Меси које сви чекају, ма за кога навијали. То су они моменти када се лопта стопи са његовим стопалом а бука на трибинама се изненада промени. Тада одједном све постаје могуће, и нико не жели то да пропусти.
Таквих тренутака, међутим, вечерас је било јако, јако мало. Аргентина је због тога изгубила.
Изнурен, мало услед физичког умора а вероватно више због притиска због кога има осећај да су му ноге тешке по 100 килограма (како је то објаснио његов отац Хорхе), он једноставно није био довољно добар.
Аргентина на овој утакмици није успела да упути ударац у оквир гола, а није била без прилика да то учини. Последњи пут то се догодило у финалу 1990. године, које је, знамо сви, завршено на идентичан начин (Немачка – Аргентина 1:0).Податак који можда најбоље показује како је Аргентина играла на овом шампионату – La Albiceleste су на седам мечева били у заостатку само ових седам минута. Одбрана је носила овај тим у нокаут фази такмичења, али је и она заказала када се то заиста ретко чини, у последњим минутима другог продужетка.
Марио Геце је постигао јако леп погодак у 113. минуту, на асистенцију Ширлеа. Ово је први пут да гол у финалу Мундијала постигне резервиста на асистенцију резервисте.
Немци су освојили четврту титулу првака света, прву од уједињена. Европа може да се радује јер је постала први континент који је везао три узастопне титуле (Италија 2006, Шпанија 2010. и Немачка 2014. године).
Финале на популарној Маракани гледало је 74.738 гледалаца, што је десето најпосећеније финале у историји. Међутим, по свим претпоставкама, са више од милијарду гледалаца широм света ово је било најгледаније финале икада.