Pacijent koji se plaši da će dobiti tešku bolest i neprekidno ide na preglede, na kraju se i razboli
Doktor Branimir Nestorović je snažna i hrabra ličnost, koji je decenijama važio za jednog od naših najstručnijih lekara, koji je izlečio hiljade dece i čiji roditelji su mu beskrajnu zahvalni. Poslednjih godinu dana postao je u narodu omiljena ličnost jer u ovim teškim vremenima kad nam je koronavirus okrenuo život naglavačke istupi doktora Nestorovića, koliko god u nekom trenutku delovali nesuvisli, narod je primio sa oduševljenjem jer im ih je hrabro iznosio činjenice, bez obzira na posledice, apelujući da strah ne sme da nas parališe i da nije sve tako crno. Stepen velike empatije koji je u svojim izjavam pokazao, kod Srba je razvilo poverenje prema lekaru, koji je umesto da pametuje, preti kao većina drugih, pokazao razumevanje za većinu naroda koji se suočio sa nečim opasnim i nepoznatim.
Na to koliko su naše misli moćne i kako njihovim usmeravanjem možemo pozitivno uticati na sopstveni život podseća dr Branimir Nestorović podsećajući na reči Nikole Tesle – Kad nauka počne da se bavi nemerljivim fenomenima napredovaće mnogo više. Ugledni lekar uveren je da pozitivne misli rađaju pozitivnog čoveka i pozitivno utiču na zdravlje, kao i na sve što se dešava oko nas. Dok se priseća reči svoje majke koja je govorila „Nemoj prizivati nesreću“ dr Nestorović kaže da ne treba negativno razmišljati jer su onda šanse da se nešto loše desi znatno veće.
On životne prepreke prihvata s lakoćom i kaže da istinsku radost osećamo samo kada potpuno učestvujemo u životu, kad sledimo svoje strasti i pratimo ritam sopstvenog srca. Na Balkanu su mnogi ljudi žrtve loših vesti i najcrnjih prognoza.
Dok ulicom korača sve više zabrinutih lica život prolazi pored njih. Ali, da li tako baš mora da bude?
-Ako neprekidno slušate o bolestima, smrti, ubistvima, istrebljenjima, haosu, nemaštini, vaš se mozak brani tako što redukuje broj informacija koje dobija. Vremenom se gubi empatija, prestanete da saosećate sa drugima i birate sopstveno preživljavanje. To je jednostavan mehanizam koji se koristi u manipulaciji javnog mnjenja. Dok mozak čoveka procenjuje da ga nešto ugrožava, bira mehanizam odbrane koji je loš koji jer isključuje više interesne sfere i aktivnosti i više intelektualne aktivnosti. Tad ste podložniji infekciji, imate slabe kognitivne sposobnosti i više ne možete da procenite šta je dobro, a šta loše. Kažu da ljudi najviše vole avionske nesreće, da je to šampion loših vesti, od srceparajućih priča o tome kako je neko jedva dobio kartu pa poginuo, do one da je porodica zakasnila na avion pa preživela. Ljudi vole melodrame. Život je postao rijaliti, a rijaliti je postao život, izgubila se granica u svemu tome.
Kako na ljude utiču loše vesti?
„Svi su kondicionirani na preživljavanje i ljudi nemaju vremena da se posvete lepim stvarima, dobrim ljudima, knjigama. Neprekidno su u džungli u kojoj čekaju da neko skoči sa drveta i zakolje ih. Negativne vesti imaju najviše klikova na internetu, svi ih forsiraju i to je tužna istina. Ali, mi uvek imamo izbor da takve vesti ne čitamo“.
Vaš stav o virusu zbog kojeg su mnogi uznemireni je izazvao različite reakcije. Kako to objašnjavate?
„Sve što sam rekao je zasnovano na statistici što može i da se proveri, ali postoji grupa ljudi koja je razočarana time što će neko da sruši sistem panike. Postoje majke koje su neprekidno u ulozi žrtve, one koje se žrtvuju za porodicu, kojoj su upropastili život i niko ih ne shvata. One dovode decu na pregled sa pričom da im je dete smrtno bolesno i kad im kažem da je dete ok, one se naljute jer im se ruši sistem u kojem su one žrtve. To vam je isto kao i pogled u polu punu i polu praznu čašu. Imate one koji gledaju negativno i pozitivno. Na vama je izbor koji stav ćete zauzeti i sebi olakšati ili iskomplikovati život
Kuda vodi hronična zabrinutost?
„To je stanje hroničnog stresa koji vodi ka uništenju zdravlja. Ljudi sa negativnim emocijama imaju mnogo zdravstvenih problema, a jedan od njih je depresija. Oni sami ruše sopstveno zdravlje. Tu mnogo pomaže vizualizacija o kojoj govori i Novak Đoković. Efekat privlačenja negativnih događaja negativnim mislima je izuzetno moćan, baš kao i onaj koji se odnosi na pozitivne misli. Pacijent koji se plaši da će dobiti tešku bolest i neprekidno ide na preglede, na kraju se i razboli. Emocije utiču na emocionalni sistem čoveka. Negativne emocije su loše za naše zdravlje i imuni sistem. Od sopstvene negativnosti nemate koristi, već samo potencirate svoje probleme. Ako se osvrnete na aktuelni virus o kojem priča ceo svet i malo zastanete i sagledate podatak da je negde obolelo 550 ljudi, a umrlo 12 od kojih su svi bili stari i imali su neku hroničnu bolest, dobijate podatak da je to veoma mali procenat ljudi, tek 2 %. To nije razlog za paniku, zar ne? Postoje dva načina razmišljanja, jedan je ako su ti ljudi bili jako stari, zar to nije dobro za mene? A drugi pogled na virus je od toga se umire“.
Na koji način čuvate svoj imunitet?
„Mnogo pešačim, trudim se da jedem što više voća i povrća i da živim po principu zadovoljstva. Lepe stvari stimulišu imuni sistem i razvijaju mozak. Važan je i hedonizam, da uživate u lepim mirisima, jedete dobru hranu, pijete dobra pića, okružite se dobrim ljudima, slušate dobru muziku. Sve je to neuroplastika i razvijanje mozga. Ne treba da vodite glupe razgovore i ne gubite vreme sedeći u zadimljenim prostorijama“.
Zašto uvek birate da gledate romantične filmove?
„Neki vole da gledaju horore što je po meni jako loše. Ima psihologa koji kažu da se njima oslobađate fobija i strahova. Ali, kad nešto gledate, npr. kad se ruši zgrada, to je već stres za organizam, pa je samim tim i gledanje horora stresno i oslabljuje vam imunitet. Ipak, neki to vole i kažu da im podiže adrenalin, mada ja kažem da nije tako već vam se tako podiže nivo stresa. Kortizol vam postaje visok, a organizam ne voli stresove. Duže žive oni koji nemaju stresove. Ljudi definitivno rade sami protiv sebe. Zar nije bolje gledati nešto što će vam izazvati pozitivne emocije? Na žalost, u holivudskoj produkciji više nema optimističnih filmova, a za nas matore više nema romantičnih komedija koje oduvek volim“. Čini se da je pesimizam ovde postao način života?
„Momo Kapor je rekao: Ako uzmeš 6.4.1941. kao svoju referentnu tačku, onda sad živiš super jer je tad poginulo 10 000 ljudi u bombardovanju Beograda, ali ako uzmeš za referentnu tačku Bil Gejtsa koji sedi na jahti, pije šampanjac i jede kavijar, onda ti je život katastrofa. Ali, ne mora da bude ni jedno ni drugo. Treba izvući maksimum iz onog što imaš, a ne da kukaš. Naši preci su imali znatno manje novca i mogućnosti za zabavu, a nisu bili nesrećni. Moja majka nije imala šta da obuče i pojede, ali je bila srećna i zadovoljna. Kad sam je pitao kako je bilo tokom rata očekivao sam da mi priča o krvi do kolena, ali mi je rekla da joj je 1943. bila najbolja godina života. Imala je, kaže, dobro društvo sa kojim je išla na igranke u Oficirski klub, pa fijakerima na Savu gde su se kupali. Priča je jednostavna. Radujte se malim stvarima“, zaključuje dr Nestorović.
Kako možemo uticati na svoje emocije i kreirati život kakav želimo da živimo?
„Razvijajte kod sebe pozitivne osobine. Smejte se. Čak postoje istraživanja da i kad se smejete na silu, to vam povećava imunitet. Ako neprekidno imate mrzovoljan izraz lica to će vam definisati i osećanja. Namrgođenost ruši imunitet i psihički status. Mentalna higijena je da ne budete negativni, da mislite pozitivno i pokušate da izvučete maksimum iz svog života, a ne da mislite da ste mogli biti ambasador u Americi, a pri tom radite na šalteru. Od nas u mnogome zavisi kako ćemo živeti i koliko ćemo biti zadovoljni. Ko ima očekivanja da bude milijarder razočaraće se. Potrebno je uskladiti očekivanja sa realnošću, a zatim mnogo toga uraditi sa sobom. Ako imate posao kojim niste zadovoljni i koji je slabo plaćen možete raditi na sebi, učiti online zahvaljujući besplatnim kursevima, od stranih jezika do programiranja. Ali, mnogi umesto toga gledaju serije, spavaju, tračare. Mnogo možete uraditi za sebe i najvećim delom zavisimo od sebe. Od kukanja nema koristi. Izlazak iz zone komfora je rizičan, ali to je ono što osnažuje ljude i čini njihov karakter. Život u svili i kadifi vodi ka tome da postanete razmaženi i neupotrebljivi za bilo šta. Traume nas razvijaju, a kad dođemo u krizu, ta situacija nas neminovno promeni. Nama nedostaje državni optimizam, da država ljudima govori da će biti dobro i pruži im afirmaciju. Ne bi bilo loše da imamo Ministarstvo za sreću“.