Najtužnija srpska ljubavna priča o tragičnoj ljubavi dvoje mladih, srpskog Romea i Julije, koju je 1891. godine objavio Janko Veselinović pod nazivom „Ašikov grob“, i danas sve ostavlja bez reči. Jedinstveni spomenik večne ljubavi koji se nalazi na tromeđi sela Mrovska, Metlić i Goločelo, svedok je priče koja je po mnogo čemu tragičnija od Šekspirove drame.
„Oni su se voleli, a roditelji su branili“, tako priču o ljubavi Đule i Pavla počinje Branislav Simić iz Mrovske, iz čije familije potiče junakinja ove priče. Ljubav sa Pavlom, Jovanovim sinom iz susednog sela Goločelo, porodice su branile, jer su bili ljubomorni jedni na druge zbog bogatstva. I pored svega, Pavle i Đula krišom su se sastajali na tajnom mestu, sve dok se za njihovu ljubav nije saznalo. Tada je gazda Mitar, Đulin otac, odlučio ih rastavi.
„Oni su nju bili obećali drugom momku u Nakučane. Prosci su dolazili i sve je bilo završeno. Ona pošalje pismo po nekom devojčetu iz sela. Kad je Pavle pročitao pismo, on stavi nož u čagije i krene iz sela Goločela“, priča Božidar Milovanović, koji je za ovu priču saznao još dok je bio dečak.
Na mesto ašikovanja krenula je i Đula.
„ Ona je rekla roditeljima da ide u Kaleme. Tako su oni zvali ovu baštu ispod kuće. Međutim, ona je produžila odmah ovamo desno, preko Đulovače, njive koju po njoj sada tako i zovemo, zatim preko Skeline ravni i Brodića, i tako izašla na Ašikov grob. Kad je stigla gore, imala je šta i da vidi“, priča Branislav Simić, potomak Đule Simić.
Želja da poslednji put vidi Pavla, nije joj se ostvarila. Preduhitrio je čopor razbesnelih vukova. Sve se odigralo u noći u kojoj je, kako pričaju meštani, „cerić pucao od mraza“.
„On je odlomio stub od jednog drveta i uspeo je osam vukova da savlada. Za svakog, kad bi nasrnuo na njega, on je govorio, Bože pomozi. Međutim, onda se pojavila jedna vučica. Ona je bila ranjena u jednu nogu. Pričaju da je on tada rekao, Bože sad pomoži i ako hoćeš i ako nećeš“, priča Branislav.
Na mestu krvavog pira, Đula je našla samo Pavlovu šaku.
„Ona je nju uzela u naručje i tako je i završila“, priča Božidar Milovanović.
Sa Pavlovom šakom u naručju, Đula je zaspala. Danima su ih tražili, i na kraju našli.
„Kažu da je na ruci bio prsten i po tome su znali da je njegova ruka“
Priču o Đuli i Pavlu, kojima nije dato da žive srećno, već ih je roditeljska mržnja oterala u smrt, sačuvao je Janko Veselinović 1891. godine.
Vreme je nešto dodalo, a nešto oduzelo od ove priče, ali je spomenik jedini dokaz tragične ljubavi dvoje mladih.
„Na samom spomeniku nema nikakvog pisanog traga. Pretpostavlja se da je to baš Pavlova desna šaka koja je utisnuta na spomenik i on je jedini dokaz autentičnosti cele priče“, kaže Suzana.
Danas je ovde izliveno srce, rascepljeno na dva dela, koje simbolizuje tragičan kraj, ali i opominje da njegovom izboru ne treba stajati na put.
izvor:zorainfo