6.новембра 1787године на данашњи дан рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић,једна од најзнаменитијих личности српске културе,творац новог правописа и књижевног језика,самоук, који је направио одлучан преокрет у српској литератури.Она је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје.
Основну писменост је учио у селу код рођака трговца,потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша.
У првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије,затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису.
Убрзо је издао прву збирку народних песама и Писменицу(граматику),а Рјечник 1818год.Писао је и историјска сведочанства,бавио се етнографијом,организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика.
Уређивао је алманах Даницу и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.
Његово дело је сабрано у 39 томова.Учинио је да српске народне песме,култура и историја остану познате широм Европе,а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однеле су олучујућу превагу 1847,када су изашле Песме-Бранка Радичевића,доказ да се Вуковим језиком могу писати и уметничка дела,а Ђура Даничић је делом Рат за српски језик и правопис,доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цела епоха-развијени српски романтизам-била је под његовим утицајем.
После 33 године у туђини,његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.