Услед кризе у Украјини светска политичка сцена подељена. Техничка влада не коментарише дешавања у свету, те се Србија није сврстала ни на једну страну. Ипак, отворено супротстављање Бриселу угрозило би приступне преговоре.
Украјина је повод највећег супротстављања сила и подела на светској политичкој сцени од краја Хладног рата. С обзиром на то да техничка влада не коментарише дешавања у свету, Србија се не сврстава. Као кандидат за члана поштује обавезе према Бриселу, али то не подразумева непријатељски став према Москви.Треба ли због украјинске кризе страховати од новог хладног рата? Преовладава став да су интереси Истока и Запада чешће укрштени него потпуно супротстављени и да, у поређењу са некадашњим Хладним ратом, нема сукоба идеологија.
Ипак, неопходна је сва дипломатска вештина да се остане неутралан када односе заоштре центри политичке и економске моћи, попут Брисела и Москве.
„Није немогуће направити позицију која ће показати нашу отвореност и према једној и према другој страни. Уосталом, до пре 30 година тако смо и живели. И у време најхладнијег рата успевали смо добро да комуницирамо и с једнима и с другима. Мислим да то није немогуће, али ће бити веома тешко и захтеваће максимум наше дипломатске и политичке ангажованости“, каже Михајло Црнобрња, професор Факултета за економију, финансије и администрацију.
Споразум о стабилизацији и придруживању, који је Србија потписала са ЕУ, подразумева да наша земља политичким дијалогом приближава своје ставове о међународним питањима европској спољној политици, али нема правну обавезу да спроводи исте мере, као што су санкције.
„Све треће земље позване су да се придруже позицијама ЕУ, за потенцијалне кандидате то је посебно важно, али одлука је на свакој земљи да одлуку сама донесе“, рекла је Маја Коцијанчич, портпаролка високе представнице ЕУ за спољне послове.
Ипак, не искључује се да би отворено супротстављање ставовима Брисела угрозило приступне преговоре и економске везе. Са државама ЕУ, Србија остварује око 60 одсто укупне размене и тамо извози робу за више од шест милијарди евра.
Европске компаније су највећи инвеститори у српску привреду, али и даваоци бесповратне помоћи. Од 2000. године издвојиле су око 3,6 милијарди евра.
Са Русијом смо, пак, односе унапредили до стратешког партнерства и имамо веома повољан Споразум о слободној трговини и размену од три милијарде долара, од којих је трећина наш извоз на руско тржиште. Посебно су значајне енергетске везе – улога руског гасног дива у снабдевању и финансирање гасовода „Јужни ток“.
„Србија у овом тренутку нема алтернативе испорукама гаса из Русије, које иду нафтоводом од Русије, преко Украјине до Србије. Шта значи поремећај у том снабдевању видели смо 2009. године. У овом случају Србија је у нешто бољем положају, али захваљујући чињеници да је ‘Нафтна индустрија Србије’ у већинском власништву ‘Гаспромњефта’, а и да је израђен резервоар у Банатском Двору“, каже Предраг Симић, професор Факултета политичких наука.
Оно што неутралности Србије иде наруку, јесте и то да ни саме европске државе нису потпуно сагласне када је реч о економском кажњавању Русије, јер су неке од њих с њом велики економски партнери и знају да батина има два краја. Европска унија трећину неопходних енергената задовољава увозом руског гаса.
„Европљани су подељени. Неки су, попут Немачке, спремни да умире и одобровоље Русију. Неки нису толико заинтересовани, попут Француза, а антируско расположење јаче је у источноевропским земљама“, каже аналитичар Пјер Бријансон.
Аналитичари не могу да се усагласе колико дуго ће трајати украјинска криза. Према некима, ништа не указује на то да ће се брзо смирити. Други пак очекују да ће се већ за неколико недеља скинути са насловних страна.
Колико год да траје та криза, нова српска влада, у интересу државе и народа, мора да балансира став и не наруши ни европски пут, а ни руско пријатељство, што истичу и досадашњи премијер и вицепремијер.