Da li Srbija postaje zemlja jeftine radne snage da bi privukla strane investitore, ili to koristi domaći privatni sektor za poboljšanje ličnog profita ostaje pitanje o kom bi buduća Vlada trebalo da misli.
U međuvremenu, sindikati se zalažu za povećanje radnog sata sa 121 na 140 dinara, dok stručnjaci smatraju da bi se niske zarade mogle povećati jedino smanjenjem nameta na lični dohodak, odnosno delimičnim ili potpunim ukidanjem oporezivanja minimalnih zarada.
Minimalna zarada u Srbiji već godinama je jedna od najnjižih u regionu. Srpskom minimalcu od 180 evra mogu pozavideti još samo radnici u Makedoniji i Albaniji. ,,Ova zarada je dokaz da kapitalizam u Srbiji još uvek nije prevaziđen, i da se sve više razvija” kaže za Zorainfo predsednik Saveza samostalnih sindikata Šapca, Sreten Jocković.
Ekonomski stručnjaci smatraju da je za poslodavce preveliko opterećenje da pored 21.000 koju izdvoje za neto platu radnika, moraju da uplate još 12.000 za porez. Stav sindikata takođe je da bi se smanjenjem oporezivanja ličnih dohodaka, barem delimično, i to ne samo za minimalac, povećalo zapošljavanje, odnosno da bi se smanjilo tržište rada na crno.
Prema rečima predsednika Sindikata, jedan broj radnika dobija minimalnu zaradu, drugima se doprinosi uplaćuju na minimalac, a ostatak dobijaju na ruke, dok je veliki broj onih koji nisu ni prijavljeni. Najdrastičniji slučajevi su oni gde su radnici prijavljeni na minimalac, a deo novca od zarade vraćaju poslodavcu.
Sindikati se zalažu za podizanje minimalne cene rada na oko 140 dinara, s obzirom na kretanje potrošačkih cena i prosečne zarade. Protiv toga je Unija poslodavaca koji kao glavni argument ističe niske prihode firmi. ,,Minimalac je sramotna kategorija. Sa 121 dinarom ne može se kupiti hleb i mleko, a gde su ostali troškovi. Odgovornost je na Socijalno-ekonomskom savetu i Uniji poslodavaca da to učine. Unija je uvek protiv toga da se poveća zarada”, napominje Jocković.
Govoreći o suzbijanju sindikalnog organizovanja u privatnim firmama i nepoštovanju prava radnika, Jocković je rekao da inspekcija reaguje koliko je to moguće, ali da često nema dovoljno dokaza. ,,Inspekcija rada obavlja svoj posao u skladu sa ovlašćenjima. Ukoliko i dođe do suđenja i na njemu se pojavi radnik koji je prijavio, on će dobiti otkaz. Radnici su nezaštićeni i u strahu, a ingerencije Sindikata su obezvređene Zakonom o radu. Još su preostali sudovi gde se uglavnom odugovlači sa odlukama, što ponovo ne ide u prilog radnicima, koji u međuvremenu ostanu bez posla. Ko ne prima platu dolazi kod nas za pravnu pomoć, mi tužbe radimo besplatno, ali su nam ograničene mogućnosti jer nemamo mnogo članova sindikata. Nemamo uticaj na private firme jer one ne dozvoljavaju sindikat koji bi radio u interesu radnika.”
On je istakao da Sindikatu često stižu anonimne pritužbe radnika, što je loše jer jedini način da se zloupotreba utvrdi je da se uzme izjava. ,,U vreme tranzicije bilo je najviše pritužbi od strane oštećenih radnika, tada se radnici nisu plašili ničega jer su mislili da još uvek imaju prava iz perioda socijalizma. Sada, kako su se izdešavale turbulencije sa ostajanjem bez posla, uglavnom se javljaju anonimno i mole da probam da pomognem. Ali ja ne mogu da zaštitim nekoga ko ne kaže kako se zove. Znam koje firme ne posluju kako treba, isto tako ima i firmi koje posluju korektno, gde se prima više od minimalca.”
Posebna nepogoda za radnike, kao posledica Zakona o radu, je što sve češće rade na ugovor na određeno vreme. ,,Radnici uglavnom rade po ugovoru na tri meseca. Država je dozvolila agencije za privremeno zapošljavanje gde se aganžuju pojedini profili, tačnije iz društvene firme se prebacuju ljudi koji su radili na određeno vreme, i tu se zapošljavaju kao čistačice ili obezbeđenje. Posebno su nezaštićene trudnice, koje rade na određeno” kaže predsednik šabačkog Samostalnog sindikata.