Momčilo Budimirović (72 godine), profesor na Višoj poljoprivrednoj školi u penziji, i danas živi u Šapcu sa porodicom. U selu Glušci, opština Bogatić, početkom novog milenijuma, počeo je svoje bavljenje kozama. Nije trebalo mnogo da mu ove pitome životnje prirastu za srce. Posle dve došle su šest, dvadeset i šest, pedeset i šest. Kako se njihov broj uvećavao, a time i količina kvalitetnog mleka koje su davale, došao je na ideju da pokuša sa proizvednjom kozjeg sira.
Razmišljao je u pravcu: Kada Francuzi mogu, što ne bismo mogli i mi?, i uz pomoć stručnih ljudi, literature i poznanstava, obilazaka farmi u zemlji i inostranstvu, 2005/6 godine započeo je, kako kaže, ozbiljniju proizvodnju PUNOMASNOG POLUTVRDOG KOZJEG SIRA U HRASTOVOJ KORI SA ČUBROM I PLESNIMA.
Kvalitetno mleko, lekovito bilje i kora od hrasta čine osnovne sastojke ovog delikatesa. Mleko od francuske alpske rase nema u sebi miris hrane koju brste koze. Hrast je prebogat izvor minerala, vitamina, tanina, koji blagotvorno deluju na ljudski organizam. Čubar je lekovita biljka koja poboljšava ukus, a zovu je još i „mačvanska vijagra“. Ovakav sir može da se radi samo ručno, nikako industrijski i svaki je unikat.
Naravno da je u ovom poslu, gospodin Budimirović, glavna i nezamenjiva karika, i danas nosi najveći teret proizvodnje. Mudro se fokusirao na jedan jedini proizvod za koji može da kaže da je apsolutno njegov. Logistička podrška stiže od njegove porodice, ali i sin, stomatolog, sa ordinacijom u Šapcu, i ćerka, diplomirani ekonomista, zaposlena u banci u Beogradu, imaju svoj put.
– Ja ovo hoću, volim i mogu, i tako će biti do daljnjeg, jer pored obaveza i napornog rada, u kojem, moram da priznam da uživam, ovaj posao mi daje mogućnost za kvalitetnim druženjem – kaže ovaj gospodin, koji je odnegovao 36 generacija đaka, ponosan što ga i dan danas kada ga sretnu u gradu izljube, rado popričaju sa njim.
Gospodin Budimirović je zadovoljan što je „Mačvanac“ razbio predrasude o kozjem siru, i svako ko ga je probao bio je zatečen prijatnošću njegovog mirisa i ukusa.
– Kao i sve drugo na svetu, i koze imaju svoj avers i revers, svoju dobru i slabu stranu. Imaju miris na koji je lako navići, sklone su brstu, pa u mladoj šumi naprave propast. Broz ih je u neko vreme likvidirao, zato što se smatralo, a i dan danji u Srbiji vlada mišljenje da je onaj ko se bavi kozarstvom teška sirotinja, da je drže samo da bi prehranili porodicu itd., što nije tačno. Kozji proizvodi nose određen pečat, miris koze, ali način spremanja, kada govorimo o siru, mleku, jogurtu, kiselom mleku dovedeni su na zavidnu meru i nose čar nečeg posebnog – objašnjava gospodin Budimirović, kojeg, osim druženja, samo žestoka želja i volja još uvek drže u ovom poslu. Priznaje da ima tu i malo dokazivanja, što je čovekova nasušna potreba, da ako je već nešto uradio da se pohvali.
Gospodin Budimirović kaže da je zadovoljan što je pokazao da i mi umemo da proizvedemo kvalitetan sir, iako nam ovaj način proizvodnje naši preci nisu ostavili u amanet. Da je „Mačvanac“ zaista poseban i van granica naše zemlje, govore i zlatne medalje na sajmovima „Arhimed“ u Moskvi i „Eureka“ u Briselu, 2008. godine. Međutim, tu godinu obeležila je i kriza u svetu, zaustavivši njegove prijatelje koji su imali izuzetne planove za razvoj ovog proizvoda u svetu. Posle je bilo i drugih zainteresovanih, ali njega su stigle godine, tri bajpasa, jedan srčani zalisak, veštački kuk…, pa on nastavlja proizvodnju sa velikom ljubavlju i uživanjem, ali bez ambicija. Ovaj sir, danas se služi u elitnim beogradskim restoranima: „Tri šešira“, „Franš“, „Marinada“… Ipak, najukusniji je ako se proba na licu mesta, kod domaćina, u Glušcima.
Ostaje još samo žal što Bora D. Simić (1929—2016), najčuveniji mačvanski pesnik i sanjar iz sela Glušci, koji je u svom dugom i plodnom veku punim srcem pevao o rodnoj Mačvi, svom selu, kao prestonici besmrtnog hleba i njegovom žitu što raste od zemlje do neba; o suncu, plodnosti i cvetovima ravnice; a u pesmu nije stigao da umetne stih o ovom jedinstvenom siru.
izvor:TOPSRBIJA.COM