Српска православна црква слави Лазареву суботу, или Врбицу. На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим.
Свету литургију поводом Лазареве суботе и празника Врбице служио је патријарх српски Иринеј у београдској Саборној цркви. У СПЦ, Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.
Врбицу обично у цркву носе деца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.
На тај празник се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Цвећем се рано ујутро кити кућа, а водом у којој је стајало, умивају се укућани. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.
Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, који је са свим појединостим описао јеванђелист Лука.
На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.
Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.
Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.
То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.
Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.
Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.
Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ“.