Zajedno smo stanovali kao gimnazijalci u Čačku, bio je rumen kao jabuka i sve postove je postio
Srpska pravoslavna crkva ostala je bez 45. patrijarha, a ja sam ostao i bez školskog druga, prijatelja, mudrog sagovornika, kaže Radojle Markićević Cojle, doktor nauka iz Sremske Mitrovice, vitalan i radan i u 93. godini.
„Ovu knjigu sam dobio od patrijarha, čast svakom, meni još veća jer je od školskog druga“, ponosno kaže 93-godišnji doktor biotehničkih nauka, sećajući se školskih dana u Dragačevu i godine koju je podelio sa Miroslavom Gavrilovićem.
„Mi smo zajedno stanovali kao đaci, gimnazijalci u Čačku kod porodice Krstomira Kovačevića, on je bio dečkić malo bucmast, rumen kao jabuka, sve postove je postio od prvog do poslednjeg dana i odmah se videlo njegovo životno opredeljenje. On je išao duhovnim putem od monaha, Bogoslovije do Episkopije, a ja putem poljoprivredne nauke“, priseća se Radojle Markićević Cojle iz Sremske Mitrovice.
Posle gimnazije, Miroslav i on su se prvi put sreli posle skoro pola veka na obeležavanju 300. godišnjice seobe Srba u Šapcu.
„To se ne zaboravlja“, kaže Radojle, „sedeo sam u drugom redu, vladika niški ispred“.
„Okrenuo se u jednom trenutku vladika Vasilije, nešto me zapitao, kad smo završili vladika Irinej je upitao: ‘Jesi li to ti, Cojle’, a ja sam glasno odgovorio: ‘Cojle glavom i bradom, Vaše preosveštenstvo’, onda smo se stegli u zagrljaj posle koliko decenija, prepoznao me po glasu“, opisuje Cojle susret s đačkim drugom posle skoro pola veka.
Prijateljstvo iz detinjstva obnovljeno, a susreti poslednje decenije nastavljeni u Patrijaršiji. Uz stručne, Cojle je napisao i brojne istorijske knjige, a prvi primerak „Prilipačkih dragulja“ poklonio je školskom drugu.
Knjigu je štampala štamparija patrijaršijska, blagoslov za njeno štampanje je dao patrijarh Irinej. Radojle je iz zahvalnosti objavio njegovu fotografiju u knjizi, ali s jednom željom: da patrijarh sledeće jeseni poseti crkvu u Prilipcu, koja je tih dana 650 godina slavila.
Zajednički odlazak u Prilipac i posetu zadužbini kneza Lazara jeste neostarena želja, još veća žal za iskrenim prijateljem i razgovorima koji leče dušu.
„Patrijarh je podsticao i cenio pisanu reč, a ja se i dalje ne odričem toga“, kaže vitalni Cojle. Nova knjiga je već u štampariji, a tekst sledeće još u kompjuteru.
(Kurir.rs/RTS)