Prvi srpski ustanak nije buknuo iznenada. U 1803. naveliko su se držali sastanci među srpskim uglednicima, sklapani dogovori i polagane zakletve, a Karađorđe se u Zemunu raspitivao za mogućnost kupovine veće količine baruta i olova.
Vladimir Ćorović u kapitalnom delu „Istorija Srba“ beleži da je knez Aleksa Nenadović u to vreme uputio u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru. Obaveštava ga da su „Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe“, i moli ga „da spremi džebane i oficira, a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo.“ I zaista, zbog srpskih intriga, između Aganlije i Kučuk-Alije došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo mrtvih među pristalicama obe strane…
ZEMUNSKO PISMO
Ovo je pismo, međutim, palo u ruke dahijama i otvorilo im oči. „Dotle zavađeni“, piše Ćorović, „oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima… Stoga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođi i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do Seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi; ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi da gine zbog onog zemunskog pisma.“
Zanimljivo je da Turci Karađorđa Petrovića uopšte nisu smatrali opasnim, pa je tako izbegao pogubljenje. Dahije su se, naime, više bojale uglednih Srba iz Posavine i okoline Beograda i Valjeva jer su ovi uživali najveći ugled u narodu, i uz to održavali i veze sa Austrijom. Zato su se lično prihvatili komande njihovim pogubljenjima, a na Karađorđa su poslali nedisciplinovanu grupu običnih vojnika. Karađorđe ih je sa svojim momcima sačekao u Topoli i neke pobio, a ostatak rasterao. Odmah potom napustio je kuću i i otišao u šumu kod svog starog prijatelja hajduka Stanoja Glavaša.
Karađorđe je za vođu ustanka izabran na zboru održanom u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na Sretenje 1804. god. Taj skup, kojem je prisustvovalo tristotinak ljudi iz Topole i okoline, doneo je odluke dalekosežnog značaja za celu Srbiju.
STANOJE I KUĆA
Tu, u Marićevića jaruzi, vođstvo ustanka prvo je bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, poznatom hajdučkom harambaši koji je već imao četu iskusnih boraca. Ali Glavaš je odbio, objašnjavajući da njegovo vođstvo narod ne bi dobro prihvatio. Tvrdio je da će narod reći:
– U hajduka niti ima kuće ni kućišta, i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju.
Posle toga, uloga vođe ponuđena je knezu Teodosiju Marićeviću iz Orašca. Ali ni on nije hteo. Bojao se neuspeha:
– Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje; ali ko će knezovima pomoći ako se vrate Turci? – pitao je on.
Tada se opet za reč javio Stanoje Glavaš i predložio čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan – Karađorđa.
NAJMODERNIJI USTAV
Građani Srbije 15. i 16. februara obeležavaju Dan državnosti, u znak sećanja na početak Prvog srpskog ustanka, ali i na donošenje prvog ustava Srbije, koji je u to vreme bio jedan od najmodernijih u Evropi.
Istoričari danas ocenjuju da je tim ustavom Srbija postala demokratskija zemlja od Francuske, Austrije i Rusije, i da je u tom periodu najviše ličila na Ameriku!
Ovaj dokument usvojila je Velika Narodna skupština, koja je zasedala u Kragujevcu od 14. do 16. februara 1835. godine po gregorijanskom kalendaru.
Prema nekim podacima, Skupštinu je činilo oko 2.400 poslanika, dok drugi spominju brojke od 3.000 do 4.000 poslanika. U Kragujevcu se tada okupilo i desetak hiljada „zainteresovanih građana“. Skupština je održana u porti Stare kragujevačke crkve na Kneževoj livadi (danas prostor Miloševog venca u Kragujevcu).
Pisac ustava bio je Dimitrije Davidović, učeni Srbin iz Zemuna (tadašnja Austrija), izdavač prvih srpskih novina u Beču i knjažev sekretar.
Ustav je, međutim, bio na snazi samo dve nedelje, odnosno do početka marta, kada je privremeno, a 11. aprila 1835. godine konačno ukinut. Njegove odredbe nisu odgovarale ni Turskoj, ni Rusiji, ni Austriji, ali ni samom knezu Milošu Obrenoviću, kome se nije dopadalo ograničavanje vlasti ustavom i zakonima.
Ovo je Sretenjski ustav činilo važnim:
* Predviđao je podelu vlasti na zakonodateljnu, zakonoizvršiteljnu i izvršnu.
* Centralni organi vlasti su knez, Državni sovjet i Narodna skupština.
* Knez je šef države, koji, „poslušavši Državni sovjet, daje zakone i uredbe“. Njegovo dostojanstvo je nasledno. Nasleđuju ga muški potomci, ako ih nema, muški potomci kneževog brata, ako ni njih nema, muški potomci kneževih kćerki.
* Proglašeno je načelo nezavisnosti sudstva, a sudska vlast pripadala je okružnim sudovima, Velikom sudu (kao apelaciji) i odeljenju Državnog sovjeta.
* Prava građana koja su proklamovana ustavom: neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja.
* Činovnici su na položaju doživotno. Njihov položaj je nenasledan. Mogu biti otpušteni samo uz sudsku krivicu. Imaju pravo na penziju. Ne smeju se baviti trgovinom ni zanatstvom.
PREK I HRABAR: ŽIVOT I SMRT VOŽDA
Karađorđevi preci potiču iz Vasojevića. On se od 1787. do 1791. borio na strani Austrije u ratu ove carevine protiv Turske, pa je odlikovan za pokazanu hrabrost, a po zaključenju mira u Svištovu vratio se u Srbiju i nastavio da živi u Topoli.
Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su u Prvom srpskom ustanku ostale mnoge pobede, često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin…
Kad je Rusija, koju je napao Napoleon, potpisala mir sa Turcima, među Srbima dolazi do nesloge. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i 1813. beži u Austriju.
Odatle je otišao u Rusiju, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj, U julu 1817. godine iz Banata je neopaženo preko Dunava ušao u Srbiji, i preko kuma Vujice Vulićevića pozvao Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka.
Ali Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje i Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, ali i njegovom ličnom autoritetu. O Karađorđevom dolasku obavestio je i Ali-pašu Marašliju u Beogradu, a on je takođe želeo Karađorđevu smrt. Miloš je naložio Vulićeviću da Karađorđa ubije.
Vujica se s Karađorđem sreo u Radovanju kod Velike Plane 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru, Vulićevićev sluga Nikola Novaković Karađorđa je ubio sekirom, jer se verovalo da Karađorđa metak neće! Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio Karađorđevog pratioca Nauma. Za to vreme, Vujica je ležao glave pokrivene kabanicom!
Sutradan se uputio u Beograd, noseći Milošu odsečenu Karađorđevu glavu i stvari: odelo, sablju, Orden ruskog cara i bisage, u kojima su našli 4.000 dukata, kao dokaz da je zadatak obavio. Na mestu gde je prvi put s tim stvarima zastao da se odmori, Vulićević je docnije podigao crkvu nazvanu Pokajnica. Deo para za njenu izgradnju priložio je i Miloš, na nagovor svoje žene Ljubice. Njoj i Milošu, Karađorđe je bio venčani kum.
Vujica Vulićević je završio život prezren i osuđen od naroda zbog ubistva kuma. U krajnjoj sirotinji, poslednje dane je proveo u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Prema nekim izvorima, 1828. godine otrovao ga je jedan Karađorđev rođak. Vujičini unuci rano su pomrli, ne ostavivši potomstvo.
Nikola Novaković je 1850. godine poludeo i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je, takođe, poludela.
Karađorđevo obezglavljeno telo prvo je bilo zakopano u Radovanju, a zatim ga je kneginja Ljubica 1819. godine sahranila u kripti ispred oltara u topolskoj crkvi. Danas počiva u Mauzoleju na Oplencu.
Ne zna se zašto je u jesen 1990. Arkan baš u Pokajnicu doveo 26 navijača Zvezde da polože zakletvu i proglasi ih Srpskom dobrovoljačkom gardom, a sebe za njihovog komandanta.
KAKO SMO DOBILI TROBOJKU: „OKRENI JE, BRE, NAOPAČKE“
Na inicijativu kneza Miloša, Sretenjskim ustavom je srpska zastava određena kao trobojka – crveno-belo-plava s grbom u sredini, na kom je krst s četiri ocila opasan zelenim vencem hrasta i maslinovog lista.
Raspored boja je uzet po ugledu na holandsku zastavu, koju je ranije Petar Veliki uzeo za model ruske zastave, pa je prihvaćena kao panslavenska kombinacija boja. Ruse je srpska zastava asocirala na ideje Francuske revolucije. Kako bi privoleo ruskog konzula, knez Miloš mu je poklonio zlatni pehar ukrašen dijamantima.
Rus je poklon uzeo, ali je nastavio da se buni. Knez je pokušao da umilostivi Ruse predlogom da srpska zastava bude kao ruska. To je ruski konzul doživeo kao uvredu, nakon čega je Miloš u očaju rekao: „Okreni je, bre, naopačke“. Turski sultan je predlog prihvatio, ali je zahtevao da se na zastavu stave četiri zvezdice kao oznake vazalstva.
SUKOB S TEODOSIJEM: TRAGIČNO KAJANJE
Samo nekoliko meseci kasnije, posle prvih ustaničkih uspeha, Teodosije se pokajao. Počeo je da voždu osporava prvenstvo, tražio je da Karađorđe sam plati barut za ustanike „kad je već vođa“, a i pokazao se loše u komandovanju u nekim borbama. Na skupštini ustaničkih vođa u Ostružnici maja 1804. godine zapodela se oštra svađa među njima dvojicom, a onda je Teodosije prvi potegao pušku. Promašio je Karađorđa, a ovaj je oteo kuburu od Stanoja Glavaša i Teodosija ranio.
„Kojekude, po duši te!“, opsovao je svog ranjenog protivnika. „Kad si ti znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio da se ovoga posla primam“, rekao je Teodosiju, kojeg su još živog, odneli u Orašac, gde je umro.
Kurir.rs / Momčilo Petrović