Kuće kao iz Dinastije, a Slavkina ima 30 soba!
Celo naselje se zaposlilo u Beču, a onda su nikli dvorci! Ali pusti jer gazde dolaze samo leti na ferije. Ostatak godine na hiljade kvadrata zvrji prazno
Roze za devojčice, plave za dečake, kajsija za goste…, tako izgleda raspored u Slavkinoj vili od 30 soba, 8 terasa i bezbrojnih hodnika!
Dobro došli u Gomilicu, zaselak posavotamnavskih sela Jelovik i Jazovnik – jedno od najbogatijih sela u Srbiji, ako je suditi po kućama.
Zapravo, to nisu kuće već pravi dvorci. Celo naselje radi u Beču.
Prvo je krenuo jedan u inostranstvo, a onda za njim i ostali.
Tako je bilo i sa zidanjem kuća, a onda je počelo takmičenje čija kuća će biti lepša i veća i tako do poslednjeg ara.
A kad se zidalo, nije se štedelo…
Sobica u Beču, ali zato vila na Balkanu…
Živim u Beču više od 20 godina. Moji roditelji nisu imali bog zna šta kad smo odlazili odande zbog rata i počinjali novi život u Beču… Zašto smo se uopšte preselili, nemam pojma. Radnika uvek treba, govorila je moja majka, a u to vreme naći posao na Balkanu bilo je ravno nuli, priseća se u popularnom blogu na sajtu austrijskog dnevnog Hojte (Heute) jedno gastarbajtersko dete sa naših livada i njiva.
Da se zna, moji roditelji ovde nisu zaradili veliku lovu, bilo je dovoljno tek za preživljavanje… U početku živeli smo u jednosobnom stanu, a nešto kasnije u malo većem, ali ništa luksuzno. Barem ne u Beču! Ali su zato moji roditelji odlučili da grade kuću van Beča, otprilike 600 kilometara južnije, da budem precizniji…
Nisu oni jedini koji nisu zaboravili svoje korene… Tamo, u starom kraju, takve se kuće grade da se teško mogu i nazvati kućama – to su prave vile i palate! Pa samo pogledajte Gomilicu, srpsko selo koje bi uverilo i najnevernijeg Tomu. Ali, nažalost, nijedno od tih sela nije živo, to su pusta sela…
A zašto? Zato što njihovi vlasnici žive i rade u Austriji i Nemačkoj, a sve što zarade ulažu u te palate u kojima niko ne živi?! Jedan od vlasnika tih palata kaže: Dok je još bio šiling, komšija digne dva sprata, a ja iz inata tri…
I nije Gomilica jedina… Širom nekadašnje Jugoslavije takvih sela, koja bi glatko mogla da ugoste i holivudske zvezde, bilo je svuda…
A onda dođe leto i tokom tih nekoliko dana prosto se učini da u tim selima nekog i ima… Zašto? Zato što se Austro-Jugosi vraćaju u zavičaj, ali ne na odmor…
Za tih godinu dana toliko se prašine nakupilo, a trava je toliko porasla po dvorištima da tih nekoliko dana odmora provedu ribajući svoju palatu, perući i koseći pre povratka u onu jednu sobicu u Beču…
I moja porodica ima jednu takvu kućerdaču. Kada smo tamo bili poslednji put? Ne sećam se… Kada ćemo ići ponovo? Nemam pojma… Ali kako izreka kaže: Ko ima, ima… Iako nikom nije od koristi.